MEĐU NAMA BUDI REČENO
Zanimljivi su načini na koje su se kroz istoriju donosile važne odluke. Kako su procenjivane, odmeravane, vagane? Ko ih je donosio i u kakvom stanju? Kakve su posledice izazivale – sagledive ili nesagledive?
Vreme je berbe. Stiglo grožđe, vinogradi zreli… Pitaćete se, možda, kakve veze ima grožđe sa važnim olukama. Ima, ima, sve ima svoj logični lanac i uzročno-posledičnu vezu, iako toga uvek i nismo svesni. Elem, da nije grožđa, ne bi bilo ni vina. Da nije vina, tog kultnog pića bogova, ne bi bilo ni istine. Malo je onih koji nisu čuli za čuvenu latinsku izreku „In vino veritas” – „U vinu je istina”. Pre Latina, to su dobro znali i o tome su pisali još drevni Grci, kod kojih se smatralo prostaštvom piti čisto vino, nerazblaženo vodom. I Tacit je čitavo enciklopedijsko delo posvetio vinima, ali je veoma zanimljiv i originalan, a toliko jednostavan zapravo, bio mehanizam donošenja odluka kod drevnih Persijanaca.
Po svemu sudeći, poznavali su ljudsku prirodu natopljenu vinom, prepoznavali hrabrost i smelost koju su dobijali opijeni, a i jezik koji bi se „razvezao”… Međutim, ni tada ništa nije prepuštano slučaju. Običaj je bio da pijani govore o tome kako bi rešili važne probleme u društvu, a sve to bi po zadatku jedan trezan među njima zapisivao. Onda bi svi zajedno, otrežnjeni, preispitivali ono što su govorili „odrešena jezika” i nesputane misli. Tek potom bi usvajali prave odluke. I u drugim velikim kulturama postoji isti odnos prema vinu.
Kod nas je narod to sažeo u jednostavnu izreku: „Što trezan misli, pijan govori”, a meni je draže kada vino zovu „poezijom u boci”. Pitanje za naše vreme i čitav svet koji ubrzano srlja u apokalipsu: s kim piti, koga otrezniti, a koga napiti? S kim u berbu grožđa? Naše je, kao u drevnoj Persiji, da ostanemo trezni i sve zapišemo. Tako nam se zalomilo.
Z. L. S.
