Извор:Удружење Чачана у Београду
Један од познатих и признатих медицинских стручњака светског гласа, професор доктор Бранко Тајсић је рођен је на данашњи дан пре 93 године, 11. септембра 1929. године. Родио се у чачанском крају, село Пухово у Доњем Драгачеву, недалеко од Чачка. Породица Тајсић, од давнина позната и призната у овом крају, била је активно укључена у политички живот Србије још од почетка 19. века. Најпознатији представник породице Тајсић је народни трибун Ранко Тајсић (1843-1903.), иначе прадеда професора Бранка Тајсића. Милисав, деда професора Тајсића биран је за народног посланика, а отац Богосав који је завршио пољопривредну школу у Француској биран је за председника општине Тијање. Бранкова мајка Олга потиче из фамилије Чвркић из села Рожци на Kаблару. Са завршеном средњом школом за то време била је прилично образована. Фамилија Тајсић још увек делом живи у селу Пухову, али има их расутих широм Србије и света. Одувек су важили за способне, интелигентне, правичне и поштене људе, обично и врло образоване, па су често заузимали врло високе позиције у друштву.
Професор доктор Бранко Тајсић основну школу завршио је у Тијању, седам разреда гимназије у Чачку, а осми разред са великом матуром у Другој мушкој гимназији у Београду. Медицински факултет у Београду је уписао 1949., а завршио 1957. године, са просечном оценом 8.1. Већ током студија показао је велики таленат за медицинске науке. По завршеним студијама професионалну каријеру започео је на Војно медисинској академији (ВМА) у Београду. Одмах потом је, као питомац Школе за резервне санитетске официре, упућен у Египат као лекар одреда Југословенске народне армије и Kанадског батаљона који су се налазили у саставу снага Уједињених нација на Синају. Поред бриге о војницима професор Тајсић лечио је и палестинске избеглице и становништво града Ел Ариша. За своје залагање и резултате добио је више признања, између осталог 1959. године медаљу „У служби мира“ од Уједињених нација. Од 1959. године, годину дана је радио на Хируршком одељењу Опште болнице у Тополи, а потом 8 месеци у Поликлиници СУП-а СР Србије. Од 1960. до 1964. године са супругом Милицом живео је у Тунису. Тамо је био запослен на хируршким и интерним одељењима болница у Соусуфлу, Монастиру и Махдији. Био је ангажован као ратни хирург у лечењу ратника Полисарио у западној Сахари, а потом и у Анголи.
Након повратка из Туниса 1. фебруара 1964. године, запослио се на Неурохируршкој клиници у Београду и започео специјализацију из неурохирургије. Специјалистички испит положио је 1968. године. Године 1975. и 1979. је у два наврата боравио на Неурохируршкој клиници „Pitie“ у Паризу, код професора доктора Бернарда Перуисета. У оквиру студијског боравка био је на Институту „Им. Бурденка“ у Москви и на Институту за неурохируршко истраживање у Kијеву. У звање асистента на Медицинском факултету у Београду изабран је 1970. године, доцента 1977., ванредног професора 1982. и у звање редовног професора 1989. године. Активно је учествовао у свим облицима наставе на Медицинском факултету у Београду. Био је ментор за израду више докторских и магистарских теза и у више наврата председник и члан комисија за њихову одбрану. До пензије је био стални члан Kомисије за специјалистички испит из неурохирургије. Рецензент је бројних радова из области неурохирургије, штампаних у домаћим часописима, пре свега Српском архиву. Учествовао је у стручној редакцији и био преводилац књиге Медицинска енциклопедија – LAROUSSE (1976–1978).
Докторску тезу под насловом „Менингеоми базе лобање – дијагнозни и хируршки проблеми“ професор Тајсић одбранио је 1976. године. Идејни је творац књиге „Неурохирургија“ која је издата 1985. године, у којој су, поред њега, аутори били Ж. Ђорђевић, М. Јанићијевић, В. Антуновић и М. Самарџић. То је прва књига из неурохирургије писана за лекаре опште праксе и других специјалности, а која је у себи садржала информације о свим областима неурохирургије. Аутор је поглавља „Интракранијална хипертензија“ и „Експанзивни процеси кичмене мождине“ у уџбенику „Основи хирургије“, уредника Зорана Герзића, који има издања из 1988. и 1991 године.
Професор Бранко Тајсић је објавио преко 100 стручно-научних радова, од којих је 56 штампано у целини у домаћим часописима, зборницима иностраних и домаћих конгреса и симпозијума. У облику резимеа, у међународним зборницима је штампано 25 радова, а у домаћим 14. Највећи број радова се односи на хируршку проблематику менингеома предњег спрата базе лобање, ликворне фистуле ове регије и анеуризме перикалозних артерија. Професор Бранко Тајсић је био један од пионира микрохируршке технике на Неурохируршкој клиници у Београду и трудио се да је уведе у рутинску употребу. Од 1973. до 1979. године је био шеф Дечјег одсека Б одељења Неурохируршке клинике, а потом начелник Ц одељења Института за неурохирургију од 1979. до 1991. године.
Бранко Тајсић је био генерални секретар Удружења неурохирурга Југославије, члан Извршног комитета Европске асоцијације неурохирура и активан члан Неурохируршке секције Српског лекарског друштва. За дугогодишњи стручни и друштвени рад додељена му је повеља „Др Драгиша Мишовић“, као и повеља Скупштине општине Лучани. Никада није заборавио своје родно Пухово, Драгачево и чачнски крај. Са особитим задовољством и изузетном одговорношћу прихватио је 1993. године да буде председник Одбора за прославу стогодишњице Горачићке буне у којој је његов прадеда Ранко Тајсић имао битну улогу.
Професор доктор Бранко Тајсић пензионисан је 1994. године. Преминуо је 19. априла 2001. године у Београду. Сахрањен је у Тополи испод Опленца.
