ПРЕДСТАВЉЕНО ДРУГО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ СЛОБОДАНА БОБЕ СТЕФАНОВИЋА
Друго, допуњено издање књиге Слободана Бобe Стефановића „Чачански акорди“, издавач је Народну музеј у Чачку, представљено је у понедељак,10. марта, на великој сцени Културног центра. Реч је о монографском издању које обухвата све музичке жанрове и ауторе настале у чачанском крају, али и афирмисане у земљи, региону и свету, све богато илустровано бројним фотографијама. Према речима аутора, обухвата период од 1938. године, када је Радош Цопак снимио прву плочу у Прагу, до 2013. године. Први „Чачански акорди“ објављени су 2011. године.
– О музици може да пише само онај ко је био учесник музичког живота у нашем граду. Акценат у другом издању је на музичком животу Чачана у другој половини 20. века… – рекао је Слободан Бобо Стефановић и захвалио свима који су допринели да се допуњено издање појави. Мој колега,професор Ћурчић, рекао је – о Чачку постоје само две књиге, једна је Мила Мојсиловића, некадашњег новинара „Чачанског гласа“, „Само је један твој град“ и друга је моја „Чачански акорди“. И Пуриша Ђорђевић ми је написао – ово није књига, ово је историја – рекао је у свом обраћању аутор Слободан Стефановић.
Аутор је упутио захвалност Граду Чачку, градоначелнику, Народном музеју и Делфини Рајић, рецензенту Братиславу Бату Јевтовићу, рецензенту Слободану Николићу, Миленку Савовићу за ликовну и техничку обраду књиге, посебно уметнику Зорану Вукајловићу који је инспирисан оркестром у којем је и сам Боба свирао направио насловну страницу књиге, али и „Чачанском гласу“ који је, према његовим речима, педантно пратио ову област друштвеног живота у граду, а који му је послужио и као значајан извор информација.
У име издавача, Народног музеја, кроз музички времеплов провела је својим обраћањем директорка Делфина Рајић.
– Музика је одувек разигравала људско срце, милозвучјем пленила душу, храбрила умилношћу звука. О томе сведоче старе хронике, надгробници у које су каменоресци урезивали фруле и двојнице, гусле, трубе и хармонике. Јер, требало би да се не заборави да је покојник био мајстор музичар, познат и признат, радо виђен и поштован у сваком друштву. Ово је прва књига која расветљава развој музичке културе у нашем граду и крају. Мало се истраживача усуђивало да свеобухватније проучи музички живот Чачка и околине, његово трајање у континуитету. Истина, пре неколико деценија, у Зборнику радова Народног музеја, краћу студију ове тематике публиковао је музиколог и композитор Драгољуб Д. Јовашевић – истакла је Делфина Рајић и подсетила да је више књига објављено о труби и трубаштву, једна о гуслама и једна о чачанским фрулашима, али, је све то фрагментарно и, према њеним речима, углавном, без стручних оцена.
– Књига, која нас је окупила, употпуњава ту празнину. „Чачански акорди“ су доспели не само у све просторе Србије, него је по неки примерак нашао читаоце широм Европе, па чак и даље у свету. Из чачанског времоплова, који покрива половину прошлог столећа, кроз ове редове допиру звуци „Палилулаца“, „Бећара“, „Кумова“. Гледамо забаве у Учитељском дому, у Гимназији или на „Желовом“, слушамо бас прим Бобана Минића и Јаракову гитару. Подсећамо се на прве рокерске дане, „Беле вишње“ и Бору Ђорђевића. Замишљамо сјај светског друштва у Метрополитен опери у Њујорку, где је одзвањао сопран наше завичајке Радмиле Бакочевић. Сећањима још одзвања цвркут славуја из Мрчајеваца, Мирослава Илића. Унете су многе анегдоте са концерата, из старог кафанског живота које нам приказују лице некадашњег Чачка – истакла је директорка Рајић.
Рецензент књиге Братислав Јевтовић обратио се пријатељима музике питањем – има ли икоја уметност апстрактнија од музике, указујући на парадокс да ниједна уметност није тако кадра да буде врло конкретна, апострофирајући да је реч о књизи која изгледа као „музички каледиоскоп“ и „није штедела аутора“.
– Ако ишта може да се закачи и ако ишта може да успостави резонанцу са душевним стањима човека, са његовим емоционалним статусима, онда је то музика. Ако то антрополошки важи за читаву екумену, за сав народ овоземаљски, наравно, важи и за Чачане. Утолико онда постојање неке књиге каква је монографија „Чачански акорди“ заслужује сваку пажњу, засигурно има своју вредност и несумњиве квалитете, као плод идивидуалног историчарско-хроничарског ангажмана. Музичка умећа и сазвучја чачанских оркестара и хорова, солиста и певача, сливала су се у море заборава, погдекад бејаху ухваћена и на понеком носачу звука, али ретко. Све у обзир узев, стилови и умешности тих извођача, необновљиви су, нестају. Дрхат и чувственост тих свирача и певача, али и композитора и диригената, дакако и ужитак многих који су их слушали и на њихове тактове и речи, тремола и глисанда, асове и фалсете плесали и њихали се и тапшали, понајвећма су нестајали у нихилном апејрону изчезнућа. Стога оваква књига, стога свеколико њено прегнуће и њезин мар. Комплимети аутору за документаристичке историографске скрупуле. Једно помно делатно и педантно реализовано публицистичко остварење нуди нам своју посвећену, племениту, подробну евокативност, поткрепљено вишедеценијским музичарским стажом аутора – рекао је рецензент Братислав Јевтовић и истакао да књига представља свезнадар чачанској публици, подсетивши на историјат првог издања, када је са аутором, уз кафу у ресторану „ХБ-а“, пре 15 година, подржао изадавање његовог обимног рукописа коме је дао наслов.
Јевтовић је навео и све локалне „топониме“, места на којима се развијао чачански музички живот, инсистирајући на педесетим годинама које сматра „револуционарнијим од шездесетих и од појаве рокенрола“, јер су педесете донеле одржавање матинеа, игранке и неговање популарне музике.
У духу наслова, „Чачанске акорде“, музички су оживели атрактивном игром, песмом, домаћим и иностраним хитовима, актери савремене чачанске музичке сцене. Сплетом игара и играма из Шумадије програм су отворили фолклорци КУД „Дуле Милосављевић Желе“, песмом „Тамо далеко“ свој наступ започео је хор чачанске Гимназије под руководством професорке Мирјане Јаневске, на евергрин хитове гласом је подсетила вокални извођач Светлана Вукомановић, пратио ју је оркестар „три Александра“ – Смрекић, Поповић, Савић, који су свирали и инструментале пасаже, заблистао је као и увек, маестро на усној хармоници деведестогодишњи Драгољуб Дуде Лукић, исписник аутора Бобе Стефановића. Кроз програм је водио професор Гимназије Слободан Николић.
Зорица Лешовић Станојевић
