Naš sugrađanin, Rastko Radičevič, umetnik, muzičar, odrastao je na onom istom “kamenu“ iaspred Doma kulture, kako voli da kaže, zajedno sa mnogima koji su bili deo jedne autentične generacije koja je živela život punim plućima u jednom guravom dobu u kom je svega nedostajalo sem duše, čiste i otvorene za nova iskustva i nove uvide. Rastko i sam potiče iz porodice u kojoj su ljubav i umetnost uvek bili na prvom mestu, majka Nada Despotović, profesor srpskog jezika i kiževnosti, novinar – dugogodišnji saradnik „Čačanskog glasa“, građanska aktivistkinja i otac, Branko V. Radičević, pesnik i kulturni radnik. U takvoj porodičnoj atmosferi nije bilo nikakvo čudo da se Rastko od malih nogu opredelio za umetnost, studirao je književnost, autor je jedne pesničke zbirke i niza novinarskih kolumni, poslom je godinama vezan za medije, ali muzika ipak u potpunosti odražava njegovo ljudsko i umetniićko biće. Prepoznatljiv je u gradu na Moravi po svojoj autorskoj muzici i saradnji sa mnogim muzičarima i bendovima, a povod za razgovor je nova pesma, „Daljine“, za koju je napisao tekst i muziku i koja je nastala u saradnji sa Ivom Rajić.
Posle dužeg vremena, pojavio si se sa novom autorskom pesmom „Daljina“. Ako se ne varam, po prvi put, pesmu ne pevaš ti, već Iva Rajić, koja je, svojevremeno, sarađivala sa „Krvnom grupom“. Kad i pod kojim okolnostima je nastala pesma, gde je snimljena i kako je došlo do ponovne saradnje sa Ivom Rajić?
– Dugo poznajem Ivu Rajić. I ja i ona smo „stari radijski vukovi“. Njen glas vas je pratio sa gomile radio stanica, koje su bile aktuelne u Čačku, poslednjih dvadesetak godina, a da toga, možda, niste ni svesni. Reklame, džinglovi, vesti, programi… A nije isključeno i da vas je, nekada negde, provozala taxijem.
Naša saradnja, na muzičkom polju, je, logično, počela njenim angažmanom u „Krvnoj grupi“. Pošto se, celog života, manje ili više uspešno, bavim autorskom muzikom, ideja da napišem neku pesmu za nju se sama nametnula. Ipak, dugo je to trajalo. Pesma je napisana 2016. godine i muzika je snimljena kod mene, u kućnim uslovima. Ideju za tekst je uradila Iva, a do konačne verzije smo došli zajedno. Ipak, prvi snimak vokala je urađen u studiju Aca Savića, tek 2018. godine, a konačna verzija, koju imate priliku da čujete na You Tube-u, snimljena je u maju 2020. godine, takođe kod Aca. Tako da, vreme i okolnosti nisu baš bile naklonjene ovoj pesmi, ali je rezultat, ipak, ispao pozitivan.
Drago mi je što se pesma dopada ljudima, a drago mi je i da pročitam kritike, na koje se, obično, nasmejem. Zato što ljudi, možda i s pravom, iznose neke zamerke, misleći da je pesma rađena, ne znam ni ja, u „Abbey Road-u“, ne shvatajući da je od takve produkcije deli bar nekoliko hiljada evra. A sve je urađeno samo sa, čistim, entuzijazmom i, uz sve mane koje moraju da postoje kada produkcija košta nula dinara, mislim da je rezultat više nego zadovoljavajući. Imate dobar tekst i dobru muziku, više nego solidnu izvedbu i slušljivu produkciju. To je, uvek bilo i više nego dovoljno za dobru pesmu.
KAO DA JE BILO NEKAD…
Kad, kako i pod kojim okolnostima je počelo tvoje aktivno bavljenje muzikom?
– To je bilo davno, davno… Još prošloga veka… Ne znam. Završio sam Osnovnu muzičku školu, smer violina i ostao u nekom vakumu, rastrgnut između opčinjenosti muzikom i, suvoparnog, programa koji nam se nametao u toj istoj školi. Ipak, Čačak je tada bio Grad! I imao je Jugotonovu prodavnicu ploča! I ja sam imao gramofon! I postojao je rock ‘n roll! I postojala je želja! I postojala je gitara! I postojao je David Bowie i Iron Maiden i Pink Floyd i Metallica… Postojala je moja majka koja mi je kupila gitaru! Zatim, Sex Pistols, Nirvana, Tom Waits, Nick Cave… I postojao je jedan divan čovek, pokojni Dragoslav Radišić – Kone, koji me je naučio prvim akordima. I postojao je još jedan divan čovek, pokojni Nikola Prelić, koji me je naučio kako da nastavim dalje. I mnogi drugi ljudi sa kojima sam, zajedno, prolazio kroz, čudesni, svet muzike, putem koga smo izgradili sami sebe, a ponešto i ostavili iza sebe, na šta, samo, možemo da budemo ponosni.
Koji su bili prvi bendovi i ljudi sa kojima si sarađivao i svirao?
– Sve je počelo bendom „Neuroza“ i nastupom na Gitarijadi 1992. godine, u bašti, blagopočivšeg, bioskopa „Sutjeska“. Taj nastup je bio bitan zbog, najmanje, tri stvari. Prvo, svirali smo autorske pesme, što je mene ohrabrilo da, u kasnijim godinama, nastavim sa pisanjem i komponovanjem. Drugo, bio je to prvi nastup pred publikom za sve nas. A bili smo klinci. Ja sam imao 14 godina, moj drug Miloš Danilović isto, moj saborac, brat i kum Aco Savić je, možda, dohvatio petnaestu, a Nenad Šunjevarić – Šunjo je imao, jedva, 12 godina. I osvojili smo četvrto mesto! Treće, ta saradnja je, osim odrastanja i muzičkog sazrevanja, u zajednici, u bendu, dovela i do profilisanja nekih stvari koje su se, kasnije, pokazale kao ključne. Pre svega moj odnos i dalja saradnja sa Acom Savićem koja, evo, traje i dan danas.
Taj, mali, klinački, bend je bio seme, kroz koje su prošli mnogi ljudi sa čačanske muzičke scene i koji je, kasnije, ispao odskočna daska nekim bitnim muzičarima iz ovog grada. Bili su tu, pored prethodno nabrojanih, Nenad Marinković, Branko Misailović, Dejan Stanić – Boske… Sarađivalo se i sviralo sa „Belim Višnjama“, sa Nešom Milićevićem – Pazarcem i grupom „Utopija“, sa Nikolom Prelićem i „Pitanjem Časti“ i sa, što je veoma bitno za dalju priču, Dejanom Vučićevićem – Vučkom.
Iz tog semena, iz tog „odrastanja“, u leto 1994. godine nastala je „Neutralna zona“. U bendu smo bili ja, Vučko, Boske i Aco. „Neutralna zona“ je svirala, isključivo, autorske pesme i obeležila značajan deo čačanske rock scene devedesetih godina prošlog veka, sve do 2001. godine. Sa gomilom studijskih snimaka, video spotom, nebrojenim nastupima po klubovima, učešću u TV i radijskim emisijama, kako na lokalu, tako i šire, preko Kraljeva, Kruševca, Gornjeg Milanovca, Beograda, sve do RTS-a. „Neutralna zona“ je iznedrila i brojne saradnje članova benda sa drugim, značajnim, bendovima iz tog vremena, kao što su: „NMD“, „Za jednu noć“ ili „Jazzyland“. Mnogo se tada sviralo, mnogo se stvaralo i mnogo učilo. Na najgorim instrumentima, najgorim binama i bez prebijene pare. Ipak, publika je, uvek, bila odlična, a muzičari su se trudili da daju sve od sebe. I to je, svakako, bilo nešto.
Kad i kako je došlo do saradnje sa „Krvnom grupom“ i kako si ti doživeo legendarni lokalni band?
– U periodu između „Neutralne zone“ i „Krvne grupe“ svašta se dešavalo. I neki solo projekti i bendovi kao: „Osveta pritkom“ i „Totalni raspad trio“, ali i „Iron Maiden Tribute Band“. Priča sa „Krvnom grupom“ se nadovezuje na priču sa „Iron Maiden Trubute Bandom“. I, vrlo je prosta.
Bilo je obeležavanje 50 godina rock ‘n rolla u Čačku, a „Krvnoj grupi“ je trebao vokal. Došli su na Moto skup, na kome smo svirali „Iron Maiden“ i pitali me da učestvujem. Ostalo je istorija. Jedna jako bitna stvar za Čačak je to, ponovno, uzdizanje „Krvne grupe“ od 2010. do danas. Iz ideje da se odsvira samo nekoliko pesama na proslavi 50 godina r ‘n r-a u Čačku, „Krvna grupa“ je rešila da nastavi dalje. To je rezultiralo, evo, punom decenijom rada obnovljene „Krvne grupe“, hiljadama klupskih svirki, nastupa na televizijama, koncertima… I, opet, saradnja sa mnogim, divnim, ljudima i muzičarima, koji su, na neki način, učestvovali u svemu tome. Pokojni Vladimir Kapetanović – Kapec, zatim Peđa Mihailović, Branko Bajić, Dejan Stanić – Boske, Saša Perović, Iva Rajić i mnogi drugi… Pored, stalnih, Ljubinka Miloševića – Meha, Aleksandra Čvorovića – Cike i moje malenkosti. „Krvna grupa“ je, ipak, institucija. I svojom istorijom i svojim kvalitetom i svojom harizmom… Teško da će ikada, kada je rock muzika u pitanju, neko biti veći od „Krvne grupe“, bar na ovim prostorima.
DATI NAJVIŠE, DOBITI NAJMANJE
Kad je počeo tvoj autorski rad i da li si razmišljao da od pesama koje si do sada uradio uobličiš i album prvenac?
– Kada sam počeo da se bavim muzikom, tada sam počeo i da stvaram. Prve pesme sam napisao za Gitarijadu 1992. Mislim da sam i pre toga nešto pravio, ali u to vreme nije bilo tehničkih mogućnosti da se to i zabeleži. A, verovatno, nije bilo ni vredno. Od tada, do danas, bez prestanka se trudim da stvaram. Zaista sam mnogo pesama uradio. I dobrih, ali i manje dobrih, naravno. Ovih drugih, sigurno, više.
Postoji jedan broj pesama koji bi mogao da se tehnički doradi i ukalupi u neki album, ali, ne vidim čemu to… Čini mi se da je bolje ići dalje i stvarati nešto novo, pa ako se, tokom tog procesa, ukaže prilika za nekakvo izdanje to, svakako, nije loše, ali… Teško je biti pisac u zemlji nepismenih i besmisleno je pevati operu gluvima.
Zapažen si i kao autor primenjene muzike za pozorišne predstave. Kako je do toga došlo i za koje si predstave radio muziku?
– Do toga je došlo prijateljski. Radio sam muziku za preko 30 pozorišnih predstava, ali tu se vraćamo na one priče o saradnji. Jednostavno, mojim prijateljima, kao što su Baćko Bukumirović, Milutin Jevđenijević – Gigi i, ima ih još, bila je potrebna muzika za pozorišne komade.
Završio sam violinu, nekada davno, tako da mi je, pre svega, klasična muzika jako bliska. Pored toga, filmska muzika je nešto što sam, oduvek, voleo i što je uvek predstavljalo izazov za mene. Prihvatio sam taj izazov i komponovao i snimao, a neki put i uživo izvodio, sve te divne bravure, koje se prave sa ciljem da dočaraju neki scenski pokret, atmosferu, izgovorenu ili
neizgovorenu reč. Jer, pozorište i jeste uterus čitave umetnosti. Svaka umetnost je iznedrena iz te, žive, pozorišne scene. Ostale vrste umetnosti su, na neki način, mrtve. Snimljene, uramljene, odštampane… Od slikarstva, vajarstva, preko pisanja, pa do muzike. Pozorište je jedina živa umetnost. Postoji tu i sad i nikada se ne može ponoviti na isti način. Zato i jeste izazov praviti muziku za pozorišne predstave, jer tu, u stvari, čovek nauči šta je atmosfera i kako je dočarati. Pozorište je sinergija svih umetnosti i zato i jeste posebna vrsta iskustva raditi bilo šta vezano za isto.
Neobično ceniš muzičku i pesničku zaostavštinu Raška Jovičića i grupe ZA JEDNU NOĆ. Šta za tebe znači to muzičko nasleđe i na koji si način povezan s njim?
– To su, opet, prijateljske relacije. Mi smo, nekako, odrasli na istom kamenu. Obično je to bio „kamen“ ispred Doma kulture. Raško je bio stariji od mene i moje generacije, ali smo se svi našli na istom mestu, u istom trenutku i bavili se istim poslom.
Da, pili smo. Ali smo i svirali, negde između tih gutljaja. Nismo samo padali po tom kamenju na trgu, nego smo, od modrica zadobijenih od padova, uspevali nešto i da stvorimo. Flaša votke, jedna pesma… Tri šulića rakije, strofa… Dva piva, refren… A sve te votke, rakije i piva smo zajedno pili… I zajedno padali… Mi mlađi smo bili besni i od toga pravili neki punk ili metal… Raško je bio stariji i racionalniji i od toga pravio poeziju…
A muzičku zavesu iza te poezije su pravili ljudi u koje smo mi gledali kao u idole, jer su znali više od nas klinaca, a nije im bilo mrsko da sve što znaju podele sa nama. I, valjajući se po trgu, zajedno sa nama, od Doma kulture do „Fontane“, od „Planike“ do „Lava“, od „Dramskog“ do „Malog raja“, učili smo mi od njih, ali i oni od nas. I ta sinergija generacija, razmena iskustava, zajednička patnja i zajednička radost je, u stvari, i bila čačanska rock scena.
To se videlo 2007. na koncertu posvećenom Rašku i „Za jednu noć“… Tu smo, na trenutak, ponovo, svi bili zajedno… Stariji, pametniji, trezniji… I opet smo se valjali po kamenju… „Like a rolling stone!“…
IZAZOVI BEZLIČNE DANAŠNJICE
Da li danas postoji muzička scena u Čačku i koliko se sve razlikuje od nekadašnjih prilika i okolnosti?
– Muzička scena, svakako, postoji. Čak i u najgorim vremenima čačanska, pre svega, rock scena se nije gasila. Bilo je tu oscilacija u kvalitetu, ali je sama scena uvek postojala.
Danas su, ipak, stvari postavljene na nešto drugačiji način. Pre svega, barem se meni tako čini, današnji klinci ne vole mnogo da sarađuju jedni sa drugima. Tome je doprineo i sam.
tehnološki napredak i dostupnost svega… Od instrumenata, preko tekstova i harmonija pesama, pa do muzičkih kurseva koji su, besplatno, dostupni na internetu. U naše vreme, a i daleko, daleko, iza nas, sve te stvari su morale da se nauče od nekoga lično, a suština je bila da smo, na taj način, jednostavno, bili pozvani jedni na druge i ta saradnja među ljudima i neposredne razmene iskustava, znanja i neophodnih stvari (instrumenata, pojačala, mikrofona…), je stvarala sasvim drugačije relacije. Iz tih relacija su proizilazile nove saradnje, prijateljstva, pa i svađe. Ali, sve je imalo, malo više, ljudsko lice.
Danas se primećuje, baš ta neka, bezličnost svega. Ipak, sve to ima svoje prednosti i mane, jer stara vremena su iznedrila današnje vreme, a ono će, vrlo brzo, stvoriti neko novije i taj točak će nastaviti da kotrlja svojim putem. Sa druge strane, današnji bendovi, zaista, imaju mnogo više prostora za rad i mnogo više prilika za pojavljivanje. Tu su veliki festivali, poput „Priče“ i „Karusela“, zatim, mnogobrojni, klubovi koji gaje živu svirku, a da ne pominjem to da se solidan snimak pesme danas može napraviti na prosečnom kompjuteru. Pa i pored svega toga, primetan je nedostatak autorske muzike, koji, verovatno, odražava baš tu bezličnost koju sam ranije pomenuo.
Šta je to što te je sprečavalo da autorske pesme izdaš kao autorsko CD izdanje?
– Nekada je društveno-ekonomska situacija diktirala nemogućnost objavljivanja nekog zvaničnog izdanja. Danas, internet diktira čistu besmislenost takvog poduhvata. Mislim da ćemo se svi, veoma brzo, vratiti vinilu. To se u svetu, a sve više i kod nas, upravo događa. Bitno je da pesme postoje na internetu i ništa više od toga. Ipak, samo za one kojima se te pesme jako dopadaju, potrebno je obezbediti i neko, više lično, izdanje. A najličnije i najprisnije izdanje predstavlja taj veliki format omota i neposrednost zvučnog zapisa otisnutog na vinil. Tako da, u doba interneta, CD i druga digitalna izdanja gube svoj smisao, vraćajući, ponovo, primat živoj svirci i neposrednom kontaktu. Mislim da treba razmišljati, isključivo, u tom pravcu.
Kakvi su planovi za dalje, studijski rad, svirke?
– Ako sam šta naučio u životu, naučio sam da ništa ne treba planirati. Čitava situacija oko pandemije korona virusa, pokazala je svu ranjivost muzičkog poziva i, na najbrutalniji način, ogolila i prikazala koliko je taj svet nesiguran i osetljiv. Trenutno, malo ko od muzičara može da planira bilo šta. Videćemo… Neke nove pesme su se uvek radile i radiće se, „Krvna grupa“ je tu, živa, zdrava i spremna za nastupe… U igri su, uvek, neke zanimljive kombinacije za klupske svirke i to je to. Kao i svi ostali i ja čekam da se zdravstvena situacija u zemlji stabilizuje, da okupljanja ljudi postanu bezbedna i da onda, ponovo, krenemo nekim ustaljenim tokom, ma gde nas on odveo.
Dušam Darijević
