Dragačevo Region

МУЗЕЈУ БРАНКА ШОТРЕ У ЧУВЕНОЈ „ТАДИЋА КУЋИ“, У ДОЊЕМ ДУПЦУ, НЕОПХОДНА ХИТНА РЕКОНСТРУКЦИЈА

МУЗЕЈУ БРАНКА ШОТРЕ У ЧУВЕНОЈ „ТАДИЋА КУЋИ“, У ДОЊЕМ ДУПЦУ, НЕОПХОДНА ХИТНА РЕКОНСТРУКЦИЈА

КРОВ ПРОКИШЊАВА, АЛИ ФРЕСКЕ И ДАЉЕ ОЧУВАНЕ 

Музеј Бранка Шотре у Кући Тадића у Доњем Дупцу, некадaшњи туристички и културни топоним, данас је заборављени споменик културе који све теже одолева зубу времену. Иако су Драгачевци научили да чувају и негују своје културно и историјско наслеђе, некада се просто дешава да и њихови напори не уроде плодом, па чувена „Кућа Тадића“ у којој се током Другог светског рата скривао и њене зидове осликао познати академски сликар Бранко Шотра, брат чувене Рајке Боројевић, полако пропада. Према процени власнице ове куће Ане Станишић (девојачко Тадић), праунуке Спасоја Тадића, да би се продужио век ове јединствене галерије фресака неопходно је да се што пре обаве неопходне поправке самог објекта, али истовремено и да се обезбеди бољи притуп месту на коме се налази ова необична кућа. 

Ана Станишић испред родне куће у Доњем Дупцу

Кућа Тадића је саграђена давне 1939. године и предствљала је одличје једне добростојеће породице у Драгачеву, тврди Ана Станишић из Властељица, рођена у Доњем Дупцу, која се живо сећа дана када су на њихово породично имање долазили излетници, како би уживали у јединственој галерији фресака осликаних на унутрашњим зидовима објекта, а које је Бранко Шотра, угледни академски сликар, даровао домаћинима у знак захвалности што су му пружили уточиште у тешком ратном времену. Кућа Тадића је постала препознатљива управо по тим јединственим фрескама, због којих је и проглашена за Музеј Бранка Шотре, а 1978. године и за споменик културе. Фреске су настале од скромног сликарског материјала – угља, креча и јаја и успешно одолевају времену више од осам деценија. Поред јединствене галерије фресака са приказима мајке, занатлија, ручка у пољу, „Тадића кућа“ је занимљива и као пример народног градитељства.

– Мој прадеда Спасоје Тадић и деда Тихомир су у тој кући прво дочекали Рајку Боројевић која се ту скривала за време Другог светског рата, да би који 1942. угостили и њеног брата Бранка Шотру, чувеног графичара, сликара и професора. Пронашавши сигурно уточиште у породици Тадић, Шотра је желео да се одужи за пружено гостопримство, па је осликао фреске на зидовима куће, које и дан-данас одолевају зубу времена, иако је кров објекта дотрајао и већ више година прокишњава. На фрескама је приказан живот Драгачеваца и свака од њих представља јединствени доживљај и због тога их као вредно културно наслеђе треба сачувати за генерације које долазе – објашњава Ана Станишић, праунука Спасоја Тадића.

Шотра је на зидовима куће Тадића осликао живот око себе, људе са којима је живео и који су му пружили уточиште у ратном времену. У просторији десно од врата насликао је „Вечеру“, у соби „Бербу јабука“, „Сеоско прело“, „Дојиљу“ и још две композиције које је назвао „Kосач откива косу“ и „Тесар теше дужицу“, а у последњој – слике воћа и композиције „Берба грожђа“ и „Kућу Тадића“. У соби стоји и сигнатура „Љета 1942“, која означава када је кућа осликана. Из фигура избијају снага и оптимизам, у инат околностима под којима су настале. Слике су рађене техником фреско-секо, на кречом препарираном зиду, врло оскудним средствима. Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури и сликаним композицијама изведени су 1975. године. 

Осим реконструкције крова и неких других ситних поправки на објекту, како наводи Ана, потребно је да се уреди и постојећа пешачка стаза која води до куће Тадића:

Осликани зид собе

– Иако кров куће прокишњава, фреске су за сада у добром стању, јер се вода није директно сливала низ зидове. Поред реконструкције крова, требало би да се поправе и прозори на кући и да се освежи њен спољашњи изглед. С обзиром на то да је реч о споменику културе, било какви самоиницијативни радови на објекту не би смели да се обављају без дозволе Завода за заштиту споменика културе у Краљеву. Сматрам да све то не би захтевало нека велика улагања, а значило би много свима нама у Драгачеву, јер би долазак туриста омогућио и економско оснаживање домаћинстава која производе здраву храну и њихов лакши опстанак на селу. Значило би много и за оживљавање сеоског туризма, што би драгачевском крају дало један нови замајац. Да би „Тадића кућа“ постала поново атрактивна за излетнике, потребно је да се уреди и пешачка стаза која води до ње. Ваљало би да се у дворишту испред куће постове дрвени столови и клупе, како би посетиоци могли да се одморе и уживају у предивној природи. Права је штета што је запуштена и зграда у којој је била некадашња Драгачевска задруга ткаља, а по којој је Дубац и постао препознатљив, па су у овај део Драгачева у тада долазили туристи из читаве Србије, а на њиховој маршрути се увек незаобилазно налазила и „Тадића кућа“.

Кућу Тадића су раније често посећивали излетници и планинари, али сада то више није тако. Како не би била потпуно заборављена ова вредна баштина и препуштена даљем пропадању, Ана је, како наводи, недавно разговарала са председником општине Лучани о могућностима да се поново оживи „Тадића кућа“ и том приликом добила обећање да ће бити сређен приступни пут, односно пешачка стаза која води од некадашње Задруге жена до имања Тадића. 

– Док сам била дете, долазила су у наше село често и по два-три аутобуса туриста да обиђу Задругу и Kућу Тадића. Моја мајка је одржавала кућу, а чим сам мало порасла и ја сам јој помагала у томе. Било је то лепо искуство и радовали смо се сваком новом госту. Мајци је за то била обећана и нека новчана накнада, али је никада није остварила. Материјална корист нам никада није била од пресудне важности, јер је та кућа за нас увек имала посебну вредност. Након мајчине смрти, и даље сам повремено одлазила да очистим кућу и средим двориште, иако излетници више нису долазили. Жао ми је због тога… Иако имам много посла на имању у Властељицама, волела бих да „Тадића кућа“ поново постане незаобилазни део туристичких понуде драгачевског краја, па се управо због тога сада и више ангажујем да се пронађе адекватно решење за поправку крова, како не би дошло до оштећења осликаних зидова. Надам се позитивном исходу, јер су Драгачевци препознатљиви по истрајности у очувању традиције – поручила је са оптимизмом Ана Станишић на крају разговора.  

В. Степановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.