САМОСТАЛНА ИЗЛОЖБА ВУКА ЂУРИЋА ЕНДА У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ
После бројних зидова по српским, али и многим градовима широм света, Вук Ђурић Ендо осваја и галеријске просторе. Изложба његових дела отворена у Културном центру, у уторак, 26. децембра, је прва самостална у Чачку. Судећи и по препуној Галерији те вечери, о овом младом уметнику, већини познатом као муралисти, још ће се причати.
(НЕ)СУПРОСТАВЉЕНИ ПОЛОВИ ДВА (НЕ)СПОЈИВА СВЕТА
Изложбу је отворила млада историчарка уметности Марија Радисавчевић речима да Вук Ђурић на својим сликама спаја наизглед два супростављена света. Зато она о изложби размишља кроз два пола, али који нису супростављени, већ стоје у једном изузетном односу, у корелацији, јер се међусобно и допуњују и надовезују.
– Имамо Вука као сликара, као изузетног street-art цртача, муралисту, који нам овом изложбом доноси платна прочишћених облика, плошних бојених површина. То су платна која стоје на најсјајнијој традицији нашег апстрактног, геометријског сликарства и која нам доносе причу, попут дневничких забелешки о њему самом, али која остављају сасвим довољно простора и за нека индивидуална, лична, само наша промишљања. За мене су ова платна као исечци великих, зидних слика које је Вук радио, а које су само преобликоване у мање формате, упаковане у овај простор Галерије. Тако праве фузију та два света, наизглед неспојива, чиме показује како се неке успостављене баријере и границе могу рушити, превазилазити и како се у оквиру тих новоуспостављених „граница“ може функционисати. Након ових експеримената, освојених зидова галерије, па и изласка у простор са неким објектима и, мени посебно драгих, таписерија, можемо само, са великим нестрпљењем и ишчекивањем, да прижељкујемо његове следеће изложбе, којима ће, како сам каже, умиривати хаос и уређивати неред – рекла је Марија Радисавчевић.
Она је подсетила да је са Ђурићем почела сарадњу 2016, када су у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ заједно организовали тријеналну изложбу „Млади“, којом су представљени млади, неафирмисани уметници на почетку својих професионалних каријера.
– Та одговорност која је постављена тада пред нас, када погледамо ову изложбу, али и када сагледамо Вуково целокупно стваралаштво, потвруђују да смо били на добром путу. То нам даје додатну енергију и полет за рад, али и причињава велику срећу, јер видимо да наши уметници превазилазе, не само локалне границе и оквире, већ и регионалне, а у Вуковом случају и много шире – речи су Марије Радисавчевић.
ВУК НАСУПРОТ ИЛИ УЗ ЕНДА
Осим сликарских платна великог формата, махом акрила, на изложби у Чачку су и две таписерије, као и једна инсталација у простору. Ендо је пред сам догађај осликао и један зид Галерије. Како наводи Марија Радисавчевић у каталогу за изложбу, овај његов рад назван „Безгранично“ конкретан је показатељ да се његова сликарска пракса не може посматрати независно од оне која обухвата поље street-art-а.
– Његова припадност овом уметничком покрету присутна је, осим на очигледно осликаном зиду у физичком простору изложбе, и на сликама које су својеврсни индексни знакови који нас наводе на ту помисао. Чак и када слика на платнима, он их третира као зид, преводећи стратегије уличне уметности у оквире онога што се традиционално означава као штафелајно сликарство. Тим поступком, у симболичном смислу, нарушава устаљени „академски“ референтни систем, али и поредак street-art-а његовим увођењем у простор галерије, што све заједно можемо посматрати као други пол ове изложбе на којој стоји Ендо, насупрот или уз Вука Ђурића, сликара – написала је Радисавчевић.
Изложбом Вука Ђурића Енда заокружена је овогодишња, веома богата понуда Ликовног програма Културног центра. Поставку Ђурићевих дела посетиоци могу да погледају и током јануара 2024.
В. Т.
(БЕЗ)ГРАНИЦА
Велики број посетилаца, међу којима је било и много младих, Ендових колега муралиста, сликара, пријатеља, допринео је да се, заиста, у самој Галерији осети дух улице, у најпозитивнијем смислу речи. Изложба у Чачку је Вуку Ђурићу једанаеста самостална, углавном, у галеријама Србије (2018. излагао је у Цириху). И сам он своја дела другачије сагледава када се нађу у галерији, посматра их, каже, као целину. Рад „Безгранично“ је најсличнији Енду муралисти:
– Овај рад има границу, али уједно, као да је нема. Јер, сви живимо у илузији да смо без граница, али, у ствари, то није тако. А опет, све може да се обрне, да су границе само наша илузија – уметниково је посматрање.
Сада, када је „постао пророк и у свом селу“, како нам је Ђурић уз осмех задовољства рекао, може мирно и лакше да иде даље. Он би већ требало да је на другом континенту, у Јужној Америци, одакле ће нам, обећава, донети нове приче.
