Božić je najveći hrišćanski praznik i posvećen je rođenju Isusa Hrista. Ovaj veliki događaj za celokupnu ljudsku civilizaciju ima dvostruku važnost: kao začetak nove ere hrišćanstva, što ima religiozni značaj, i kao začetak novog računanja vremena, odnosno Nove ere, što je veliki istorijski značaj. Datum rođenja bogo-čoveka od svetskog je značaja i po njemu su i nehrišćani, radi lakše i jednostavnije komunikacije sa svetom, prihvatili jedinstven kalendar po kome sve do danas računaju vreme, kaže za naš list etnolog Snežana Šaponjić Ašanin.
Prema crkvenom učenju, za Božić se proslavlja uspomena na Hristovo rođenje, koja se u kontekstu narodnih verovanja obeležava u paganskom duhu. Seča badnjaka i njegovo nalaganje na vatru, prinošenje žrtve u žitu i hlebu, božićna pečenica, osnovni su elementi kojima se obeležava Hristovo rođenje, a koji imaju veoma dugu narodnu tradiciju, mnogo stariju od same hrišćanske religije. Narod je Božić doživljavao kao graničnu liniju između starog i novog, verujući da se baš tada odlučuje sudbina u narednom periodu. Otuda su mnoge magijske radnje bile inspirisane željom da se obezbedi sreća u periodu koji dolazi, objašnjava Snežana Šaponjić Ašanin, etnolog Narodnog muzeja.
PORODICA NA OKUPU OKO PRAZNIČNE TRPEZE
Danas je Božić najsvečaniji i najradosniji praznik za svaku porodicu, a način sprovođenja niza obrednih radnji deo je usmenog predanja. Naša narodna tradicija je oduvek negovala čuvanje i prenošenje porodičnih, bratstvenih ili plemenskih predanja, što je mnogo doprinelo očuvanju bogatog kulturnog nasleđa za božićna svetkovanja. Naša sagovornica naglašava da je na Božić cela porodica na okupu oko praznične trpeze:
– Obavezno se palila sveća, čitala molitva, a ukućani kadili tamjanom. Pored ostalih obrednih radnji, trebalo je otići po vodu, darivati izvor, umesiti česnicu i pripremiti bogatu božićnu trpezu. Neko od ukućana je odlazio u crkvu na jutrenje i liturgiju. Ukućani su sa nestrpljenjem očekivali položajnika, dok je neko od njih odlazio da “polazi” neki drugi dom.
Božić je jedini praznik u godini na koji je, na osnovu narodnog verovanja, bilo ne samo dozvoljeno, već i preporučljivo raditi. Naravno, ne misli se na klasičan rad, već o simboličnom započinjanju nekog posla.
– Deca koja idu u školu uzimala su knjigu da čitaju, verujući da će tokom naredne godine rado učiti i da će imati uspeha u školi. Verovanje da se valja započeti od svakog posla po malo, posebno su poštovale žene. Tkalje su započinjale sa tkanjem, što je smatrano jednim od najvažnijih poslova ženske domaće radinosti. Počinjalo se i sa pletenjem, predenjem, vezom, šivenjem, pa i mešenjem. Smatra se da će se svaki posao započet na Božić sa lakoćom i velikim uspehom obavljati tokom čitave godine – objašnjava etnolog Ašanin. Magijsko verovanje u uspeh svakog započetog posla održao se sve do današnjih dana, podjednako u seoskoj i gradskoj sredini. Može se čak reći i da je ovakvo shvatanje poslednjih godina dobilo veći značaj.
Oduvek se u srpskoj tradicionalnoj kulturi smatralo da je dobro “ponoviti se” na Božić.
– Imućnije kuće su kupovale kompletna odela za sve članove porodice, dok su oni slabijeg materijalnog stanja svakom kupovali po jedan odevni predmet. U oba slučaja običaj se više odnosio na decu i ona su u tom pogledu bila privilegovana. Običaj se održao sve do današnjih dana. Pored kupovine ili kućne izrade odevnih predmeta, u čačanskom kraju se vodilo računa da se na Božić i “kuća ponovi”, odnosno da se nabavi nešto novo od pokućstva ili posuđa – kaže etnolog.
BOŽIĆNI OBIČAJI
Božićne vatre su u magijskom pogledu imale veoma važnu ulogu. Snaga plamena je trebalo da pomogne mladom suncu da dobije snagu i da u narednom periodu bude što više sunčanih dana, što je u agrarnom smislu imalo velikog značaja, podseća naša sagovornica i dodaje:
– Takvu ulogu je imalo prastaro paljenje obrednih vatri na glavnim seoskim i gradskim trgovima. Nalaganje badnjaka i stvaranje velikog plamena xaranjem imalo je slična magijska svojstva. U drugoj polovini prošlog veka u potpunosti je izostao običaj paljenja kolektivnih vatri, da bi se poslednjih decenija ponovo obnovio u gotovo svim crkvenim portama. Poznato je da vatra ima jako lustrativno dejstvo, tako da se od nje očekivala i zaštitna uloga zdravlja dece.
Glavni obredni hleb koji se sprema i jede na Božić za vreme ručka je česnica. Ovaj običaj je veoma prisutani danas.
– Može se reći da česnica na božićnoj trpezi predstavlja novu žetvu. Česnica se mesila nenačetom, “jakovnom” vodom, a zamesivala se leskovom granom, koja je u srpskoj tradicionalnoj kulturi imala najpozitivnija svojstva. U testo česnice se stavljaju najrazličitiji simboli. Pored zrna raznih žitarica, prisutna je i primena nekih drugih simbola, parče drveta, badnjaka, zrno belog pasulja… U svim krajevima je običaj stavljanja metalne novčanice u testo namenjeno česnici, veoma prisutan sve do današnjih dana. Opšte je verovanje da će u narednoj godini biti najsrećniji onaj ko pronađe novac u česnici. Vremenom je, uglavnom u gradskoj sredini, izobičajeno stavljanje raznih simbola u česnicu, ali se običaj stavljanja metalnog novca očuvao sve do danas – kaže Snežana Šaponjić Ašanin.
U srpskoj tradicionalnoj kulturi se pod božićnom pečenicom oduvek podrazumevalo prase, podseća etnolog:
– U selima gotovo da nema porodice koja ne priprema božićnu pečenicu. Ovo pravilo je doneklo sačuvano, kako u prigradskim naseljima, tako i u samom gradu. Veoma često gradske porodice naručuju u pečenjarama pečeno prase, koje preuzimaju na Badnje veče ili rano na Božić. U selima čačanskog kraja, najčešće, božićnu pečenicu nazivaju božičnjačetom.
POLOŽAJNIK PRIZIVA SREĆU
Rano na Božić u svaku kuću je dolazio položajnik. Najčešće je to osoba muškog pola, prijateljski naklonjena domu u koji dolazi.
– U srpskoj tradicionalnoj kulturi od velikog je značaja da položajnik bude zdrava, jaka i napredna osoba, kako bi snagom svojih pozitivnih osobina uticala na dom u koji dolazi. Položajnik najčešće posećuje porodicu svog komšije, bliskog prijatelja ili rođaka. U izvornom obliku položajnik predstavlja mitsko biće čiji je osnovni zadatak da u novogodišnjem periodu na magijski način prizove sreću odabranom domu. Položajnika je trebalo bogato ugostiti i darivati poklonima. Nekada je položajnik obavezno prilazio vatri i badnjakom džarao po njoj, kako bi izazvao varnice i na simboličan način prikazivao bogatu narednu godinu. Božić je trajao tri dana i za svo to vreme trpeza se nije sklanjala niti se kuća čistila. To se radilo trećeg dana Božića, na Stevanjdan. Božićna slama se iznosila i rasturala po njivama i voćnjacima – objašnjava etnolog.
Običaj položajnika ili polaznika je u manje ili više izmenjenom izvornom obliku sačuvan sve do današnjih dana, a u seoskim sredinama Moravičkog okruga magijska uloga položajnika je očuvana, bez prekidanja.
– Poslednjih godina dolazi do naglog vraćanja izvornim okvirima, kada nove generacije uvode neka pravila ponašanja koje im nalaže sama logika. Nekada se samo prva osoba koja dođe na Božić smatrala položajnikom. U novije vreme, pogotovo u gradskoj sredini, sve se manje poštuje ovo pravilo, tako da se baš na praznik posećuju bliski rođaci i prijatelji. Tom prilikom se donose pokloni, ali u nekim porodicama zbog svetosti praznika, i domaćini goste daruju, pogotovo decu – kaže etnolog, naglašavajući da bi ove godine, zbog aktuelne epidemiološke situacije, Božić trebalo proslaviti isključivo u krugu porodice.
Nela Radičević
Foto: Arhiva sagovornice
CENTRALNI PRAZNIK ZIMSKOG CIKLUSA OBIČAJA
– Božićna grupa praznika u srpskoj običajnoj kulturi počinje periodom od Božićnih poklada i zajedno sa “nekrštenim danima” traje do zimskog Krstovdana. Ovaj period praćen je mnoštvom obrednih radnji čiji je glavni cilj da na početku nastupajućeg agrarnog perioda osigura sreću, uspeh u poslu i sveukupno blagostanje. Božiću, kao centralnom prazniku zimskog ciklusa običaja, prethode Božićne poklade i šestonedeljni post, zaključno sa Badnjim danom. Nakon Božića, koji kao i svi drugi Gospodnji praznici, traje tri dana, slede “nekršteni dani”, period od Hristovog rođenja pa do njegovog krštenja, objašnjava etnolog Snežana Šaponjić Ašanin.
BOŽIĆNA VODA
– Rano izjutra na Božić domaćin, češće domaćica, odlazila je na izvor. Trebalo je što ranije u kuću uneti novu, nenačetu, odnosno “jakovnu” vodu kojom će se umiti svi članovi domaćinstva i sa kojom će se potkuvati česnica. Obavezno se vodi čestita Božić uz reči: „Hristos se rodi!“ Izvor se darivao raznim vrstama žita, a bunar se kitio bosiokom, cvetnom biljkom koja sama po sebi sadrži blagotvorne osobine. Obredna radnja donošenja božićne vode bila je rasprostranjena u mnogim krajevima Srbije. Danas se zahvaljujući savremenim uslovima života, ovaj obred donošenja “jakovne” vode u velikoj meri izgubio. Ipak, u nekim seoskim porodicama u Goračićima, Vapi, Mrsaću, Kačulicama, Ostri, Preljini, Mrčajevcima i dalje se na Božić sprovode karakteristične obredne radnje u vezi bunara – navodi naša sagovornica.
