Брвнара на имању Миновића у Катрзи сведок је многих времена. Из ње су, кажу, поникли сви потомци ове велике фамилије. Не знају тачно колико је стара, можда чак и два века. У породичном сећању забележено је да је последња велика обнова била 1933. године, када је делом и преуређена. У изворном облику остало је много тога, ручно рађена дрвена опшивка на крову попут чипке, ћерамида, оџак, прочевље, земљани под… У дворишту је сачуван и некадашњи млекар, вероватно врсник саме брвнаре. Занимљиво је да Миновићи и сада користе брвнару, углавном као летњу кухињу. Али, оживи она и за сваки Божић…
– Деда Драго је причао да су сва брвна ручно тесана, па онда склапана без иједног ексера. Под је прављен тако што се преко земље стављала слама, а онда опет земља, тако да се створи чврста подлога, попут бетона. Баба Зага ми је говорила да је кући близу два века, а то је тврдила на основу породичног стабла Миновића. Водимо порекло од Мина који је крајем 18. века дошао у ове крајеве из околине Никшића. Вероватно је он тада саградио овај дом, баш на овом месту – каже Владимир Миновић, уводећи нас у брвнару.
Унутра, прави мали музеј. У дебелој хладовини огромна просторија у којој још постоје брашњак, долап, огромно огњиште са прочевљем на коме се сушило месо, ћепенак, звоно за волове, дрвени клипови за посуђе, столичице, таваница од блата, земљани под по коме се виде утиснуте стопе. Можда и оних који су давно живели у овој старини… У оба краја су улази за посебне одаје, у којима су, причају Миновићи, увек били младенци. У брвнару се и данас може кроз двоја врата на супротним странама куће, која се отварају на кључаоницу, а затварају на срп, показује Владимир детаље, од којих сваки има своју причу… Миром мирише свежина и у машти готово да оживљава некадашњи живот.
И спољaшњост је готово потпуно аутентична. „Парапет“ око брвнаре је од моравског камења, донетог из реке још у давна времена. Између камења, као украс, цветови пркоса, који сами сваког пролећа никну.
Деда је, прича Владимир, казивао да су 1933. обновљене унутрашње греде, да је делу куће додата цигла, као и камена заштита за темељ. Из ње се осам породица разгранало на породичном стаблу Миновића. Желео би Владимир да јој још продужи век, трага за начином како да је заштити и оспособи за „нови“ живот.
– За сваки Божић уносимо бадњак, палимо га на старом огњишту. Баш ту, једни другима честитамо Рођење Христово… Кад наложимо ватру, просторија се загреје за непуних петнаест минута, чак и када је напољу дебео минус. За мене ова кућа има посебну вредност, ту су моји корени. Посматрам је као гнездо из кога је излетело сигурно 100 потомака. Волим овде да се повремено осамим, да одморим, размишљајући ко је ту седео пре 150 година. Понекад овде и доручкујемо, нарочито када мајка направи колачиће на плотни са домаћим кајмаком и сиром. Другачији укус све то има, овде, у брвнари – прича Владимир, додајући да је једина новина кабл за струју, и то само за сијалично грло.
Владимiрова мајка Мира наводи још једну занимљивост. Сваког пролећа Миновићи са радошћу дочекују ласте, јер већ скоро три деценије оне направе свој нови дом пред рођење потомака. Под старим дрвеним гредама први пут су гнездо свиле 1995, када се Мири и Добривоју родио Владимир. Неколико година касније исто се догодило пред рођење ћерке Иване. Своја гнезда имају и најмлађе Калина и Неда, Владимирове и Душичине ћерке, које нас, уз старијег брата Душана и вучјака Меда, прате у стопу и живо учествују у причи.
– Колико знамо, брвна никада нису заштићена неким средством. Једино што је сваке године унутра целу водом оперемо, а на две, три године и споља штрафиксом, баш као и млекар… – прича Мира.
У углу просторије су две велике бачве за ракију. Укупно четири донела је у мираз Владимирова прабака Добрила из родног Ласца, када се удала за Милана Миновића. Занимљиво је да је већа бачва донета у деловима, па је склопљена у брвнари, јер другачије није могла да се унесе. Као јединица, у мираз је донела и земљу, односно продала је део очевине у родном селу, а другу купила у Катрзи. Њен је и дрвени креденац, наравно, ручно прављен.
Недалеко од брвнаре у дворишту налази се још неколико старинских објеката, па читав простор као да је спреман за неку филмску сценографију.
Весна Тртовић
