Rođen je u centru Čačka 21. decembra 1950. godine. Detinjstvo je proveo boreći se sa teškom bolešću… Sve što je postigao u životu, postigao je kaže, svojom upornošću, sam… Zahvalan je onim ljudima koji su mu u životu pomogli, a bilo je, kaže, više onih koji su mu u mladosti odmagali… Akademiju je upisao 1974. u klasi profesora Minje Dedića. Studirao je na dva smera, organizaciju scenskih i umetničkih delatnosti u koju je bio uključen i radio (danas produkcija) i glumu. Apsolvirao na Fakultetu dramskih umetnosti na oba smera. Zaposlio se kao glumac posle četvrte godine studija u Dečjem pozorištu „Duško Radović“, bio je prvi na audiciji… Do penzionisanja je bio Prvak ovog pozorišta, ali je igrao i na svim velikim scenama, JDP, BDP, NP… Veliki doprinos dao je u osnivanju stalne scene „Puž“ Branka Kockice. Intenzivno je snimao za Radio Beograd 1 i 2, „202“, naročito radio drame, igrao je u velikom broju filmova i televizijskih serija… Smatraju ga nezaobilaznim „karakternim epizodistom“… U bogatoj profesionalnoj karijeri odigrao je više od 12.000 predstava za decu i odrasle, snimio 45 filmova, TV drama i TV serija, veliki broj radio drama, pozajmljivao je glas mnogim junavima crtanih i animiranh filmova. Za postignute rezultate dobio je i više značajnih nagrada.
Zdravstveni hendikep ga nije osujetio u borbi za život, karijeru, porodicu… Iz te perspektive prozilazi i njegovo humanističko angažovanje prema deci sa posebnim potrebama ili zdrvstvenim problemima. Svoj scenski rad usmeravao je često upravo ka njima. Borbu za zdravlje i život u najlepšim godinama prenosi im iz neposrednog iskustva, dajući im solidan uzor i primer, kako se može napraviti sjajna karijera i raditi ono što se voli… – Ne pitajte me za godine, znaš kako kažu, kada izađe tako veliki intervju s nekim glumcem, on umre. Ja volim malo da se našalim –kroz širok osmeh kaže za „Glas“ Gigi…
BORBA ZA ZDRAVLJE I ŠKOLOVANJE
Uprkos ozbiljnom zdravstvenom problemu borili ste se i uspeli, šta Vas je motivisalo, davalo snagu?
-Kao dete od dve i po godine oboleo sam od tuberkuloze kičme. Tri godine sam proveo u gipsu. Lečio sam se u bolnici u Lovranu u Hrvatskoj, u kojoj sam i završio prvi razred osnovne škole. U drugi osnovne krenuo sam u OŠ „Filip Filipović“ u Čačku, učiteljica mi je bila Vukosava Pavlović. Išao sam svake godine na rehabilitaciju. U petom razredu dobio sam kožni mider, koji sam nosio i u šestom. Doživljavao sam i neprijatnosti od okruženja… U sedmom razredu zahvaljujući profesoru dr Zvonku Jugoviću, dekanu Tehničkog fakulteta u Čačku, i stomatologu dr Radu Rakićeviću, krenuo sam da vežbam gimnastiku u Sokolani… Zahvaljujući njima, u osmom razredu bio sa, pobednik na učeničkom takmičenju u gimnastičkom višeboju u Jugoslaviji… Potom sam završio prirodno-matematički smer u Gimnaziji. Još kroz gimnaziju mi je jedna sjajna profesorka istorije, kojoj sam već zaboravio ime, a i Ljubina Jaćimović posebno, koja mi je predavala nemački, uvek su mi govorile da treba da budem glumac…Ti si odličan glumac, govorile su, jer sam pravio tako neke nestašluke, bio sam duhovit i lucidan, nikada nisam bio neko ko bi napravio šalu na tuđ račun, a da se ne nasmejem i na svoj račun.
POREKLO
Kroz tu lucidnost i duh verovatno je progovorilo Vaše poreklo?
-Otac mi je bio čuveni elektiričar Hranislav Jevđenijević Cigo, tako su ga zvali. Bio je osnivač preduzeća „Nikola Tesla“ u Čačku… Bio je vrhunski električar, u tom preduzeću proveo je 35 godina do svoje penzije… Majka mi je bila domaćica, završila je dva razreda Ekonomske škole u Užicu, ali je srela mog oca u vozu od Užica ka Požegi, mama mi je iz sela Glumač kod Požege, a otac je rođeni Mrčajevčanin. Moji koreni su od ljudi koji su ponikli u čestitim kućama. Kao dete sam dosta vremena provodio na selu, znam gde su mi koreni i poznajem sve to što je vezano za poreklo moje porodice. Profesor Jaćimović, koji je izdao nekoliko knjiga vezanih za rodoslove, upitio me je u poreklo mog prezimena. Zahvaljujući mom bliskom rođaku koji se isto preziva Jevđenijević, oni su velika porodica iz našeg plemena, znamo da su Jevđo i Luka bila dva rođena brata, to je bilo ogromno pleme iz Hercegovine. Došli su u Srbiju pre više od 250 godina, moji su ostali tu u okolini Čačka, odnosno u Mrčajevcima, Gorevnici, i zna se da je to bilo područje u koje su se smeštali oni koji su bežali od Turaka, jer su se bavili hajdučijom. Nisu imali od čega da žive,…
TEATAR „ČAČANSKI MLADI“, ILITI, KAKO SAM POSTAO GLUMAC
Šta je presudno uticalo na to da gluma postane Vaš životni poziv?
-Pošto sam u detinjstvu bio hendikepiran da bi se bavio sportom i tek sam se od sedmog razreda počeo intenzivno baviti sportom, slobodno vreme sam više provodio čitajući nego što sam bilo šta drugo radio. Bio sam strašno vezan za literaturu i danas to volim, a drugo, nas petnaestak mladih ljudi iz grada, još dok nije bio otvoren Dom kulture, zahvaljujući inicijativi Slobodana Matovića Džaje, napravili smo teatar koji se zvao „Čačanski mladi“. Pravili smo po Džajinim tekstovima dve predstave u kojima sam učestvovao. Igrali smo ih na velikoj sceni nekoliko puta kada je Dom otvoren. To su bile komedije, jako zanimljive za to vreme i prijemčive za publiku, pogotovu mladu, jer je Čačak tada bio željan pozorišta… Jedan tekst bio je „Kako sam postao naslednik Pelea“, a drugog naslova se ne sećam… Posle sam otišao u Dramski studio, nas nekolicina, Zoran Krivokapić, Milica Vojinović, i ja, a Dom kulture je angažovao Zorana Bećića, Čačanina, koji je bio sjajan glumac i prvak Narodnog pozorišta u Sarajevu. On nam je režirao predstavu „Pozdravi nekog“. Eto, posle pedeset godina maltene, na osnovu tih tekstova sam napravio moju predstavu „Tačka“, koristio sam još neke nove tekstove i spojio sve to u jednu, jako dobru predstavu o maloletničkoj delinkvenciji, o deci koja su smeštena u socijalne ustanove. To je bilo vrlo gledano u Čačku, igrao sam je na sceni Doma učenika, prošle godine.
SPAVAO SAM NA AKADEMIJI…
Apsolvirali ste i glumu i organizaciju, postali prvak dečjeg pozorišta, ipak, put nije bio lak?
-Prvo sam se upisao na Organizaciju scensko-umetničkih delatnosti, međutim, kada sam došao da polažem prijemni, to je sve sticaj okolnosti, Vida Ognjenović me videla u Klubu nove Akademije, a držala je klasu sa Minjom Dedićem. Kažem joj da sam se upisao na ovaj odsek, ona kaže da dođem kod njih da pratim nastavu i mi ćemo da te školujemo. Pitao sam se kako da uporedo stignem, ona meni – da imam sve opšte predmete, psihologiju, istoriju umetnosti, istoriju jugoslovenske i svetske drame, itd, i još neke društvene predmete, koje smo mi u bivšoj Jugoslaviji morali da učimo, s tim što smo imali i tu nekakvu, da ne kažem političku ekonomiju… Ali, to je bila, u stvari, ekonomija i propaganda, katedru je držao čuveni profesor Jović, to je bio sadašnji marketing u kulturi. Ja sam apsolvirao bukvalno i na jednom i na drugom smeru, ali nisam diplomirao jer sam odmah počeo da radim. Više sam spavao na Akademiji, nego bilo ko od ljudi koji su je studirali, jer nisam imao gde da stanujem… Strašno sam se mučio, prao sam prozore na novim zgradama na Novom Beogradu da bih sebe izdržavao. Kada sam bio na četvrtoj godini studija bila je audicija u Pozorištu „Duško Radović“, a ja nisam mogao više da se finansijski izdržavam, jer moji roditelji nisu bili u mogućnosti, znate kako, otac sam radio, gradila se kuća, ja sam otišao na tu audiciju i primljen sam odmah. To je bila predstava o nekim klovnovima, tako se i zvala, režirao ju je Srboljub Lule Stanković, čovek, koji je bio jedan od osnivača Pozorišta „Boško Buha“, inače, je bio stalni reditelj na RTS, radio je čuvene dečje emisije… On je bio jedan izuzetan intelektualac, mene je tako zavoleo, nije imao dece i voleo me je kao sina. Bio sam u njihovoj kući, njegova majka je umrla u 106. godini, bila je dugo slepa, ali imali su biblioteku od pet, šest hiljada knjiga u stanu. To je bila stara beogradska porodica, gospodska, a Lule se nikad nije ženio. Kod njega dolazio na priču, na razgovore, i to je čovek koji me je uputio u čari i tajne pozorišta i tajne glume, iako sam ja bio školovan. Iz dikcije sam imao sve desetke, to meni nije bio problem…
Po dikciji kao da niste iz Čačka?
-To je već na prvoj godini primetio profesor, Valjevac je bio, pitao me je odakle sam. Kad sam mu rekao da sam iz Čačka, on kaže – Ja to ne moguda verujem. Ja mu kažem – Znam, vi to kažete zbog dužine, ali ja sam imao svog sjajnog učitelja, to je bio Zoran Bećić, da bi on nato rekao – A pa to je najradiofoničniji glas koji sam čuo i vi treba isto da se posvetite radiju. I to se meni nekako i ukucalo u mozak i kad sam krenuo u „Radoviću“ da radim. Moram da napomenem, vrlo brzo sam počeo da radim na Radio Beogradu 1 i 2 i kasnije na „202“, ja sam bukvalno zarađivao svoju mesečnu platu na radiju. Ne znam tačan broj, uradio sam veliki broj radio drama, dosta sam radio sa Mihajlom Viktorovićem, pošto sam s njegovim sinom Oliverom bio sjajan prijatelj, i sa Radetom Markovićem, koga sam tada prvi put sreo i upoznao. I on se sa mnom oduševio. Rade je bio jedan veliki gospodin i pravi bard i pozorišta i filma i televizije, naravno. Uticaj i ostvarenja kvalitetnih ljudi pokazuju kakvo je bilo to vreme kroz koje sam i ja prolazio i kroz koje sam gradio tu neku svoju karijeru, ja to ne volim da kažem. .. Nikada nisam bio od ljudi, kakvi su danas mladi na televiziji… Znao sam da je fundament glumca pozorište.
NAJZNAČIJE ULOGE I NAGRADE
Ipak, glumačka karijera je na samom startu započela nagradama i sjajnim kritikama. Pomenite najznačajnije uloge i nagrade?
– „Kapetan Džon Piplofoks“, „Bašta sljezove boje“ i „U cara Trojana kozije uši“ su tri najznačajnije predstave koje sam igrao u karijeri. Najznačaje nagrade su Jugoslovenska nagrada za mušku ulogu, dve Republičke nagrade i dve Godišnje nagrade Pozorišta „Duško Radović“. Već prve godine rada u pozorištu dobio sam prvu nagradu u Zrenjaninu na Festivalu pozorišta za decu Srbije. Proglašen sam za najboljeg mladog glumca Srbije i posle te nagrade prebačen sam iz statusa pripravnika u prvu kategoriju i postao sam prvak Pozorišta „Duško Radović“. Najduže sam igrao predstavu „Kapetan Džon Piplofoks“, režirao ju je Oliver Viktorović, on i ja smo radili dramatizaciju. To je bila jako zanimljiva predstava, prvi put se radilo tako nešto, prava mešavina lutaka-marioneta, to su bili gusari, pacovi na brodu su bili, takozvane, glavonje, i govorili su se tekstovi Duška Radovića iz njegovog radijskog serijala „Dobro jutro Beograde“. Za sva pozorišta je zakon da jako dobra predstava ostaje dugo na repertoaru. Nekada predstava i utihne, ali posle dve sezone se zanovi i ponovo se igra, jer dolazi nova publika. Kada smo otvorili večernju scenu, igrao sam sa najvećim rediteljima iz bivše Jugoslavije, to su: Puriša Đorđević, Žika Pavlović, Aleksandar Đorđević, Zdravko Šotra, Čeda Petrović, Miša Radivojević, Mihailo Vukobratović, Miloš Avramović, Sava Mrmak, Đorđe Kadijević, Srboljub Stanković, Ivana Vujić, Milan Karadžić i mnogi drugi.
Igrali smo mnogo puta predstavu koja se zvala „Kariko“, koju je režirao profesor dr Miroslav Belović, i njegova dramatizacija je bila. Ja sam tu pokazao velike rezultate u baletu, jer je Lidija Pilipenko bila koreograf. Tu sam igrao taj čuveni „jelenski skok“ i Lidija mi je govorila da je trebalo da budem baletan. Onda sam ja reagovao na to kakve noge imam i da nisam bio bolestan, sigurno bih bio viši… Još kao mlad uvek sam govorio sebi – Drugim ljudima je Bog podario fiziku, a meni je podario hemiju i hvala Bogu što mi je to podario.
Bilo Vas je i na filmu i u televizijskim serijama?
-Mnogo sam radio na filmu i televiziji, izuzetno mnogo. Igrao siam u raznim žanrovima. Najpoznatije su televizijske serije „Porodično blago“, „Srećni ljudi“, „Balkan ekspres“ i ni ne sećam se više… Na filmu i televiziji sam pokazao da sam jedan od „najkarakternijih epizodista“. Tako me je okarakterisao jedan novinar, pišući neku kritiku o seriji u kojoj sam igrao, napisao je da sam ja jedan od značajnih ljudi u tom segmentu, autentičan, duhovit itd. Značajan u mojoj karijeri je i moj susret sa glumcem Mišom Janketićem. Mi smo radili „Baštu sljezve boje“, tu je težak jezik, krajiški Branka Ćopića, težak dijalekt, i to smo radili sa Milanom Karadžićem. U razgovoru u bifeu uz piće i cigare, jer je on pušio puno, on pita – Jel ti se Gigi dogodila nekada umetnost? Ja sam tu malo otćutao, a on je nastavio sa jednom rečenicom: Mi smo zanatlije, a umetnost, kad se desi! I ja mu kažem da sam prvi put u svojoj karijeri to osetio kao da lebdim iznad pozornice u „Kapetanu Džonu Piplfoksu“, za koju sam dobio jednu sjajnu kritiku od predsednika žirija, kada sam dobio Jugoslovensku nagradu u Bugojnu za glavnu ulogu. Predsednik žirija bio je Siniša Kovačević koji je doslovce rekao „Ono što je Zoran Radmilović u teatru za odrasle, to je Gigi Jevđenijević u teatru za decu.“ Drugi put sam takav trenutak doživeo u „Bašti sljezove boje“ i to sam tada rekao Miši Janketiću. Meni su najdraže tri uloge koje sam odigrao u teatru, uz nabrojane najdraže uloge zu je i ona iz predstave „Džinovska torta“ Pozorištanca „Puž“.
DEČJI GLUMAČKI STUDIO „KRUG“
Danas se kao dramski umetnik bavite edukacijom dece i mladih u pozorišnoj umetnosti?Tako je nastao i glumački studio za decu?
-Posle 1999. godine osnovao u Čačku Dečji glumački studio „Krug“ sa kojim je do 2019. uradio 20 premijera, nekada čak i po dve u sezoni. Iako je naporno raditi sa decom, a poznat sam kao perfekcionista, tražim to i od dece, kažem im da nisu tu da se fotografišu… Posle obuke u određenim stvarima, to je prevashodno dikcija, tehnika disanja, scenski pokret, osnovi mačevanja, osnovi borilačkih veština i kad deca savladaju, krećem sa njima odmah u proces rada na predstavi. I tek tada deca nauče šta je šlagvort, šta je podtekst, i onda su mnogo raspoloženiji da rade, da ulažu sebe, da igraju nekog drugog, jer ja deci nikada, ne foršpilujem, nikada. Oni onda ne bi mogli da uključe svoju maštu i donesu nešto svoje. U mom studiju imam decu koju sam spremao čak i za Akademiju, među njima je i režiser Đurđija Radivojević, Šajina unuka, ona je sjajna… Ta devojka je najveći intelektualac koga sam ja sreo sa toliko malo godina. Vrlo je uspešna. Kada je bila treća godina režije igrao sam u njenoj ispitnoj predstavi.Još nekoliko izuzetnih talenata je bilo prošlo moj Glumački studio. Jovana Popović je oko sedam godina bila kod mene u studiju, znao sam da je izuzetan talenat, stvarno onako, što mi glumci umemo da kažemo „zemlja ne drži“…To je raskošan talenat, sada je četvrta godina u klasi je Dragane Varagić. Sedam godina je bila u studiju i devojčica Sofija Radović, sa treće godine je otišla na studije, iz mog studija mnogo dece nije nokada otišlo na Akademiju, ali su mi zahvalni na tome što su ovde naučili, među njima je i genijalni student ETF Nikola Zarić. Ukupno 13 mladih talentovanih ljudi izašlo je iz njegovog studija i našlo se u scenskim poslovima, produkcije, režije.montaže, ne samo u glumi…
ČAČANSKA KULTURNA SCENA, HUMANITARNI ANGAŽMANI
Kako ocenjujete čačansku kulturnu scenu, koliko ste tu uključeni?
-Već 20 godina radim na Saboru frulaša Srbije na poslovima režije, organizacije i scenografije. Devedesetih godina sam prvi u Srbiji napravio prve šahovske partije sa živim figurama. Prva je odigrana na Trgu u centru Čačka, druga na terenu za mali fudbal SC „Mladost“. Značajno je reći da su u oba performansa učestvovala deca i mladi iz mog Studija „Krug“ i deca Romi, kao i značajan broj mladih sa posebnim potrebama. U prethodnoj, 2019.godini, slavio sam 30 godina postojanja moje autorske interaktivne predstave „U cara Trojana kozje uši“, sazdane od etno elemenata koja je namenjena deci uzrasta od četiri do 104 godine. Tako je to prokomentarisao Srboljub Stanković u recenziji predstave. Do uvođenja vanrednog stanja zbog korone odigrao sam je 1.759 puta u zemlji i inostranstvu. Mnoge honorare od ove predstave sam poklonio fondovima i organizacijama koje se bave problemima dece sa raznim oblicima smetnji u razvoju. Prvi sam glumac koji je ovu predstavu igrao za slepe. Prošle godine sam je uz pomoć grada, povodom jubileja, igrao besplatno za sve mališane nižih razreda osnovnih škola na teritoriji Grada Čačka.
Što se ustanova tiče Galerija „Nadežda Petrović“ je sigurno najreprezentativnija ustanova tog tipa na Balkanu, ako ne i šire… To je institucija sa kojom se Grad Čačak mora ponositi, tu su i Istorijski arhiv, Muzej, Biblioteka koja je konačno dobila svoj dom. Drago mi je da je krenulo i pozorište u Čačku, želim im da istraju, jer kako kažu, „pozorište je skupa igračka“.
NEOSTVAREN SAN, PLANOVI?
Postoji li u životu ispunjenom hiljadama uloga, ipak, neostvareni san? A koliko znam, ni sada ne mirujete, spremate novu monodramu, o čemu je reč?
-Neostvaren san mi je da dobijem sedmicu na lotou, a pri tom uopšte ne igram te igre na sreću, ha, ha ha, nikad nisam popunio tiket u životu. Ja nisam čovek koji se okreće iza sebe, ono što sam uradio, uradio sam, mnogo toga se više i ne sećam… A neostvareni snovi su da mi Bog da što više zdravlja, da poživim što duže, jer evo sad, i u ovim godinama, pripremam monodramu po knjizi „Spomeni duži od života“ Miloja Stevanovića. U velikoj sam fazi rada na tekstu i savladavanja te velike jezičke barijere koja postoji u toj knjizi, pisana je autentičnik jezikom Dragačeva. Radni naslov monodrame je „Spomeni“, a mislim da će se zvati „Laba mi i soli“, priče su autentične.Ne znam kada će biti premijera, zavisi od pandemije i stanja u zemlji. Nije neostvaren san, ali ne mogu da ne primetim da me nikada niko nije predložio za nagradu Grada… U poslednje vreme, mene inače, ne zovu ovi novokomponovanu reditelji, ali sam dobio poziv od Miše Radivojevića da igram u njegovoj novoj seriji, koja je prošle godine emitovana na RTS, zov ese „Žmurke“. Tu sam igrao ađutanta, „Oznaša“ iz naših krajeva. To je jedna karakterna epizoda, kojom sam jako zaovoljan…
Zorica Lešović Stanojević
