– Много смо радили, али смо врло задовољни. Синови и снаје су нам добри, унуцу још бољи, а праунучићи најбољи. Деца су нам жива и здрава, доста смо створили и дочекали лепу старост. Ујутру, када устанемо, све нам је сервирано, воће, слатко, мед, кафа… – кажу слављеници из Виче, на привременом боравку у Љубићу.
У породици Сталовић ових дана је било троструко славље. Милосав и Дана су прославили врло редак јубилеј, „дијамантску свадбу“ и рођендане. Она је напунила 90, он 88 година. Обоје су рођени у децембру. Били су им довољни најближи да напуне кућу. Имају синове Стевана и Славка, петоро унучића, праунуке, снаје, зетове…
– Они су нам највећа срећа. Скупило се деветнаесторо – пресрећни су најстарији Сталовићи.
Славили су у Љубићу. Нису напустили Вичу, али зиму проводе са синовима и њиховим породицама. Сада су код Стевана и Олге, а прошле зиме су били код Славка и Снежане. Они су им припремили прославу „дијамантске свадбе“, како називамо сваку годишњицу, после пола века брака. Само, њих двоје су стигли много даље…
– За ових 70 година, ниједан дан није прошао да не говоримо. Било је препирки, несугласица, али не озбиљних. Љутила се Дана, ако мало више попијем и зато, кад дођем кући, одмах одем да легнем. Устанем рано, кажем јој да сам обећао човеку да дођем у шест сати да стружем дрва. Одем и док се вратим, прошла опасност. Дана је била добра жена, тиха, вредна домаћица. Бринула је о свима нама, а о мени и дан данас. Не могу да се крећем без штака. Никада се нисам покајао, што сам се млад оженио – искрен је Милосав. Обоје су били пољопривредници. Он је радио и на бансеку, стругао дрва и себи и другима у Драгачеву.
Милосав се оженио месец дана пре него што је постао пунолетан. Није ни његова млада имала пуних 20 година. Упознали су се на Лучиндан, на вашару у Котражи, одакле је Дана, венчали се пред Ђурђиц. Милосав је спазио будућу младу, док је играла у колу. Иако није био сасвим пунолетан, знао је да жели да се ожени. На вашару је срео и проводаџије.
– Дану су ми насочиле њене комшије Андријана и Радојица, мајка и син. Питала ме Андријана да ли имам девојку, рекао сам јој да немам и она ме одведе да ми покаже Дану, која је играла до коловође. Када је коло стало, приђем коловођи и питам га да ли могу да разговарам са Даном. Дозволио ми је, али нисмо могли дуго да причамо. Близу нас су били њена мајка и Андријана. Већ тада сам питао њену мајку Перку да ли би дала Дану да пође за мене. Она ми одговори: „Немам ја ћерку за удају!“ – сећа се Милосав.
Није одустајао. Чак га је и Дана одбила да се уда за њега, када је први пут питао. После вашара, поново су се срели неколико дана касније, на Митровдан, на слави код Андријане и Радојице. Тада је пао договор између будућих младенаца и проводаџија. Дана није рекла својима, тако да је Милосав био принуђен да „украде” младу.
– Био је 12. новембар, спремали смо се да прославимо Ђурђиц. Лепо време, седимо на клупи у дворишту. Дана пева, ја свирам фрулу, а мајка у кући спрема вечеру. Зовне нас да једемо, ја одмах пођем, али она не иде за мном. Отишла је у једну зградицу у којој нам је био шифоњер и још неке ствари. Мајка, као да је нешто осетила, пита ме: „Где ти је Дана?“ Одмах је отишла до зградице и видела да неке ствари недостају. Врати се, опет ме пита за њу и док смо разговарали, зачу се пуцањ из пушке. Огласили су се, кад су мало одмакли. Милосав дошао фијакером са ујаком и сватовима и „украо” ми сестру. Кад смо схватили шта се дешава, дохватим камен и потрчимо мајка и ја за њима. Трчали смо тако и на пола пута до варошице у Котражи, када смо срели Милована Чакаревића. мајка му каже: „Украдоше ми Дану“, а он јој одговори: „Побогу Перка, ти си паметна жена! Немој нигде да трчиш, свако иде за својом срећом.“ Онда, спустим онај камен и нас двоје вратимо, шта ћемо, није отета на силу… Ето, тако је било пре 70 година – жива су сећања и Ивана Јанковића, Даниног брата.
– Знала сам да ће сватови да дођу, али нисам смела да кажем мојима. Не би ми дали да пођем за Милосава – признаје Дана.
Дошла је из Котраже у оближњу Вичу. Не задуго, после њихове свадбе, удала се и Милосављева сестра. Тако су се Дани, временом, стално нагомилавале обавезе. Родила је двоје деце, бринула о укућанима, а требало је стићи и у њиву и у шталу.
– Најважније је да нам деца буду здрава, добра и поштена. Некада нисмо могли ни да замислимо да ћемо имати кућу у Љубићу. Лепо нам је и у Вичи, гајимо малине, деца помажу, тако да смо и лети заједно. Много смо радили, доста створили, али деца су наша највећа срећа. Стеван и Славко се добро слажу, што ми много значи. Најлепше је када су браћа сложна. Једном сам срела комшију у Љубићу и позвала га на славу. Он ми је рекао: „Дано, не треба да славиш Петровдан, него дан када си родила Стевана и Славка. Нема боље деце у Љубићу!“ Било ми мило да то чујем – искрена је Дана.
