Рад на нафтним постојењима у Норвешкој жеља је многих у Србији. Осим да је зарада добра, о овом послу се, ипак, мало зна. Четрдесетогодишњи Милош Плазинић, који је пре једне деценије отишао из Чачка у ову скандинавску земљу, на нафтним платформама ради шест година, део је тима за одржавање инсталација. Велике су даљине од копна до њих, најмање сат времена вожње хеликоптером. Таква су и пространства, која већина замишља као хладна и сурова за живот. Милошеве импресије су, у великој мери, другачије. Недавно је дошао на кратак одмор у свој родни град и желео је да причом о свом искуству промени стереотипе, пре свега о раду на нафтним платформама, као и о овој занимљивој земљи, која је, открићем нафте пре 50 година, од рибарске постала једна од најразвијенијих и најуређенијих на свету.
У Ставангер на западној обали Норвешке, „град белих кућа“, како га зову, прво је отишла супруга Јелена, по занимању медицинска сестра. После годину дана за њом је кренуо и Милош. Радио је разне послове – као обезбеђење, контролор на аеродрому… Учио је језик, стицао нова познанства и тако дошао до правих информација о садашњем послу. Онда му се посрећило! Помогло је и то што је по струци аутомеханичар. Али, прво је морао да прође одређене обуке и провере.
ДО ПОСЛА ХЕЛИКОПТЕРОМ
У Норвешкој, прича он, у северним водама, има на десетине различитих постројења – нафтних платформи, бушотина, бродова… Он ради за сервисну фирму, једну од бројних подизвођача компаније “Еквинор“. Да би уопште ушао у причу, морао је да положи безбедносни курс за хеликоптер, односно да „научи“ да се вози у њему до нафтних платформи, како би знао шта да ради у случају евакуације или других кризних ситуација.
– Тај курс се плаћа и обнавља сваке четврте године. Потребни су и лекарски сертификати. Морају се проћи и одређени психофизички тестови, пошто се о свим сегментима безбедности води рачуна. Вожња од хелиодрома до платформи траје од 50 минута до два сата. Радимо по принципу ротације, односно најчешће се на платформи мењамо сваких 14 дана. Радно време, дневна или ноћна смена, траје по 12 сати. Ретко се ради прековремено, али сваки минут је посебно плаћен. Постоји заједничка кантина где се хранимо, а свако има своју кабину за одмор и спавање. После радног времена може се бирати – билијар, ТВ, књиге, радионица, теретана, сауна… Ко шта воли. Има и оних који пецају, јер рибе има, виђамо их у јатима, само понекад и делфине… Веома је важно бити спреман на „досаду“, посебно што си стално окружен водом, километрима далеко од куће. Ретко кад на платформама наиђем на некога са ових простора, а чини ми се било би лакше, само да могу да проговорим српски! – описује Милош свој рад на овим металним „грдосијама“.
ФИЗИЧКИ ЛАК ПОСАО, АЛИ…
Каже да је за његов посао потребан мали физички напор, све је добро испланирано и скоро потпуно безбедно. Платформе јесу окружене водом и рад се одвија претежно на отвореном простору, али, како објашњава, отвори на зидовима ових постројења редукују јаке ветрове, тако да се не осећа велика хладноћа. Уколико су баш јаки ветрови, а достижу и 150 километара на сат, када по платформи не може да се хода, радници се повлаче у затворени простор и чекају да се ветар умири.
– Једино су напорна чекања, јер се, заиста, много времена посвећује безбедности. Дисциплина је велика – ако скинеш шлем у радном делу платформе, пошаљу те кући! За пример другима! За ових шест година једина „опасна“ ситуација је била када је брод, који довози потрепштине за платформу, ударио у стуб. Морали смо сви да се евакуишемо, иако није било ништа опасно – прича Милош и додаје да се, осим за прековремени рад, добијају и додаци за одвојеност од породице, рад на води… Све у свему, задовољан је примањем.
Остаје му довољно времена и за „пуњење батерија“. Након 14 дана рада, слободан је, најчешће три седмице. Највише времена проводи, наравно, са супругом Јеленом и осамнаестогодишњом ћерком Мартином, са пријатељима…
– За 15 дана, колико нисам код куће, сви ме се пожеле – каже у полушали Милош и констатује да, заправо, има више времена за породицу, него да, рецимо, ради на копну и остаје прековремено. Времена има и за одласке на скијање, његов омиљени спорт. Скија и у Норвешкој, али тврди да су наше планине много лепше. Доста путује са породицом. Обишли су целу Европу, а два пута годишње долази у Србију.
ПРИРОДА СУРОВА И ЛЕПА
Природа је за Милоша посебна лепота у Норвешкој, ма колико „сурово“ деловала. Одлази са пријатељима на фјордове, који се не могу описати, већ само доживети. Време је, каже, нестабилно, са много кише и влаге, тако да се максимално користи сваки сунчани сат. Већина становника Норвешке живи на обали, а ту је клима блажа. Највиша температура лети је до 25 степени. Зиме нису превише хладне, највише до минус 10. Поредећи живот тамо и овде, он каже:
– Свако највише воли своје! То ће вам рећи и они који живе на крајњем северу Норвешке, где су реално, из овдашње перспективе, услови за живот веома тешки… Друштвени живот код нас је богатији. Тамо су односи „хладнији“. За мене је то тако, али не и за моју ћерку, која, чињеница је, то гледа из своје перспективе, тамо одраста. Али, све друго, школство, здравство, посао, то се не може уопште поредити. Несумњиво, живот у Норвешкој је скуп, али су они веома скроман народ.
Из Србије се највише пожели, наравно, родитеља у Мршинцима, пријатеља… И хране. За сада не намерава да се врати, можда, једном, када буде у пензији.
В. Тртовић
Фото: из породичног албума саговорника
ДО ПОСЛА САМО ПРЕКО ЗВАНИЧНИХ САЈТОВА
За рад на платформама, препоручује Милош Плазинић, не треба ићи преко сумњивих агенција. Све тачне информације могу се наћи на званичним сајтовима. Норвешки није обавезан, енглески је довољан за почетак. За раднике нема старосног ограничења и, како каже, многи са платформе иду у пензију. Раде и жене, не само помоћне и пратеће послове, већ баш „механичарске“. Осим Норвежана, који су најбројнији, на платформама ради и много странаца – из Немачке, Америке, Велике Британије, Холандије, са Блиског Истока, а велики број инжењера је из Индије. На платформи која се тек гради буде и до 1.200 радника. На постројењима која су већ у функцији, где је све аутоматизовано, број радника је много мањи, по двадесетак. Лакше је, каже, када се ради на платформама које су забетониране за дно мора. Фоатели су плутајући, попут бродова, и користе се када се граде нова постројења.
