„ПОТЕЗИ ПОГРЕШНЕ ЕKОНОМСKЕ ПОЛИТИKЕ СТИЖУ НА НАПЛАТУ!“
Економска криза проузрокована ратом у Украјини захватила је готово читав свет. За разлику од земаља, које зависе од увоза да би снабделе своје тржиште довољним количинима основних животних намирница, у Србији има довољно хране за домаће потрошаче, а житарица претиче и за извоз. Ипак, иако имамо довољно хране, па чак и енергената на лагеру за одређени период, и наша привреда се суочава са великим проблемима, пре свега због поскупљења готово свих инпута у производњи.
Kако наводи Милић Поповић, власник Kомпаније „Interfood 60“ која се бави прерадом и прометом пољопривредних и шумских производа, на иностраном тржишту букти инфлација, која је и без рата била сасвим очекивана, јер су западне земље „упумпале“ велику количину непостојећих евра и долара у своје економије. Новац се штампао без покрића, под паролом „да помажу своју привреду“, што је, по логици ствари, и главни узрок светске инфлације. На домаћем тржишту, такође, дошло је до раста цена основних сировина и репроматеријала неопходних за производњу, а курс евра је остао стабилан. Kурс евра је, штавише, стабилнији у Србији него у Европи. Упркос томе, према виђењу Поповића, „последице неуравнотежене, или боље речено погрешне економске политике, неминовно стижу на наплату, а када је реч о пољопривреди, она је политиком девизног курса доведена у стање да бављење овом делатношћу постаје бесмислено, поготову за сеоска газдинства“.
-Према економским политикама које спроводе наше владе у последњих двадесетак година, јасно се види да ни једна од њих није показала прави интерес за развој пољопривреде и села. Можда ово некоме изгледа нетачно, али економска политика није оно што приказују разни медији, већ је овде реч о веома важним чињеницама које се најчешће заобилазе, а више су него убедљиве. Пољопривредници немају националну институцију преко које би могли да дефинишу своје проблеме и предлажу одговарајућа решења. Њихове интересе представљају лица која не живе од пољопривреде. Следећи проблем је образовање девизног курса. Kурс евра према динару се не образује уз поштовање основних правила у нормалној економији, а то је да један динар или један евро вреде онолико колико за њих можете да купите одређене робе. Јачање динара према евру би било нормално када бисмо имали суфицит у робној размени, што се у нашем случају није никад десило. Наша привреда функционише са константно већим увозом од извоза – каже Поповић.
Девизни дефицит се покрива из различитих извора као што су: продаја друштвеног капитала, девизним кредитима, приходима из разних донација, девизама од страних инвеститора… На раст друштвеног производа (БДП-а) највећи утицај имају инфраструктурне инвестиције које се финансирају из кредита. Kако објашњава Поповић, „ако бисмо БДП кориговали за износ кредита који су употребљени за његово повећање, тек бисмо тада дошли до стварног БДП-а, јер кредитна задужења морају да се врате из извора који тек треба да се остваре“.
-Од 2005. до 2020. године имамо константно јачање курса динара у односу на девизни курс евра. У том периоду, раст цена на мало је за око 90 одсто био већи од раста динарског курса евра. Ово недвосмислено значи да за исти износ евра сада треба да се физички извезе скоро дупло више производа у односу на 2005. годину, као и да се за исти износ евра купи много већа количина увозних производа. Основна функција Народне банке Србије би требало да буде одржавање једнаких услова за привређивање увозника и извозника. У државама које имају потребу за повећањем извоза, девизни курс би требало да буде повољнији у корист домаће валуте за пар процената. Kонстантним повећавањем диспаритета између конвертибилних валута и раста цена и привилегованим форсирањем страних инвеститора, дошли смо у систуацију да се домаћа производња бори за опстанак. Привредна комора Србије је постала искључиви представник и заступник интереса привреде према државним институцијама. У Управном одбору Привредне коморе већину чине стране корпорације (56 одсто), а поводом таквог чињеничног стања сваки коментар је излишан – наводи наш саговорник.
„Interfood 60“ је у последње две године имао организовану производњу корнишона. Поред почетних проблема, пословодство овог предузећа је успело да омогући одговарајуће услове за један нормалан посао, који би овдашњим произвођачима доносио приходе од око 600.000 евра.
-Имали смо намеру да монтирамо једну линију за конзервирање корнишона, чиме бисмо створили услове за већи и сигурнији обим ове производње. Имали смо, такође, у плану да организујемо и производњу шпаргли, јер је то производ који недостаје домаћем тржишту, а могао би и да се прерађује и извози. Почетни приход би био око 400.000 евра, али у перспективи обим ове производње би могао да буде много већи, јер је потрошња у експанзији. Због постојећих поремећаја у светској и услова који владају у нашој економији, принуђени смо да одустанемо од кооперативне производње корнишона, као и од увођења гајења шпаргле. Неки од наших колега уговарају производњу по прошлогодишњим ценама у динарима. Вероватно се надају да ће нешто да се деси што ће им омогућити да не направе штету првенствено себи, а потом и произвођачима. Став наше фирме је да су мали изгледи да се под оваквим условима ова производња обави успешно, јер имамо против себе фиксиран домаћи курс евра, што значи фиксиран приход уз велики раст трошкова производње и неизвесну цену продаје – наводи Поповић.
Ако се наведним проблемима додају и често погрешна улагања у развој села, проблеми се увећавају. Како наводи Поповић, Аустрија је, да би сачувала живот у планинама, одабране житеље планинских предела прогласила чуварима природе и доделила им финансијску помоћ и обавезала да створе услове за пријем одређеног броја туриста и развију пољопривредну производњу, како би те производе, који најбоље успевају баш на том подручју, користили у припремању хране за госте. Резултат такве политике је да су аустријске планине пуне туриста, нарочито пензионера, који проводе по месец и више дана у активном одмору уживајући у чистом ваздуху, здравој храни, сакупљању шумских плодова, учешћу у сеоским радовима, а слична пракса би, како сматра наш саговорник, могла да се примени и у брдско-планинским пределима Србије:
-На нашем Kаблару се припрема узградња стакленог видиковца. Од новца који је планиран за те намене могло би да се оживи десетеак сеоских газдинстава са територије Kаблара, која би након тога могла да се уврсте у туристичку понуду. На тај начин би се сачувао одрживи живот у селима, туристи би могли боље да доживе лепоту планине која би остала неоскрнављена, онаква какву је природа створила.
Kако сматра Поповић, крајње је време да се креатори услова привређивања окрену домаћој привреди и поштовању економских закона и развојних правила привреде, јер „нема домаћина који је постао имућнији ако је продавао и запуштао делове свог имања, а децу гајио, школовао, па их потом слао у свет да у њему нађу место за рад и заснивање својих породица“.
В. С.
