ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СМРТИ ВЕЛИКОГ КОЛЕГЕ
Сваки кутак негдашње чачанске чаршије мерен је речима Мирослава Мила Мојсиловића. Посебно је бирао оне најлепше – за Мораву, кафане, за обичне, мале људе, старе чачанске породице… Вероватно да нема Чачанина који, у жељи да сазна како се то некада живело, волело, причало, није „упознао“ Мила. Они времешнији га се живо сећају како само њему својственим корацима премерава улице и сокаке, градске и сеоске, или како у повеликом друштву седи у једној од кафана. Јер, како сведоче, око њега, за њега или из њега, увек се плела нека прича, којом је пркосио забораву. У фебруару се навршило тридесет година од како је умро овај наш Колега. Исписивао је странице „Чачанског гласа“ више од три деценије. А то је трећина живота једног од најстаријих недељника, не само у Србији! Сећања о свом оцу поделио је са нама његов син Душан Мојсиловић.
– Мој Миле био је, заиста, добар отац, мени и две године млађој сестри Живки! Васпитавао нас је кроз причу! Многи наши вршњаци су говорили „Миле је легенда“! – осмехујући се каже Душан и присећа се како отац, порани, тако, већ у 4 сата изјутра и за неколико сати, кад заврши текстове, оде у штампарију, а онда даље, по зацртаним дневним „круговима“ по граду.
– Углавном је куцао текстове код куће. Али, могао је да их пише било где да се нађе, имао је страховиту концентрацију. Говорио је „стави ме на пун трг, само ми дај сто, ништа ми не смета“ – присећа се Душан.
Кафанама, посебним „установама“, Мојсиловић је посветио велики део својих записа о старом Чачку, које су, породица и пријатељи, после његове смрти, објединили у својеврсној биографији завичаја, у књизи „Само је један твој град“. Будући да је био раноранилац, раније је ишао и на починак, прича Душан. Али, петак и субота били су резервисани за друговања уз чашицу, која су се завршавала у „Цару Лазару“, „Такову“, „Пролећу“… Како каже Душан, мајка Ружица (коју су сви звали Беба), била је мирна жена, није гледала баш благонаклоно на те супругове навике, али се мирила да бар једном месечно тако мора бити.
Рођен је 1921. у Мојсињу, али је породица дошла у Чачак када му је било шест година, пошто му је отац Милорад држао велику кафану у дворишту Луковића, на месту где је данас апотека „Др Драгиша Мишовић“.
– Кафана је постојала до пред Други светски рат. Била је то велика кафана, долазиле су рабаџије… Писао је отац и о томе. Деда је хтео да је откупи од Луковића, али некако му се није дало. Ту је за време рата пала бомба. Чак се и ја сећам да је остао пун џачић сребрњака и штос Недићевих пара, које су изгубиле вредност – најранија су Душанова сећања.
Стан у Улици Бате Јанковића био је често место окупљања Милових бројних пријатеља, многих уметника, међу којима су предњачили песници – Бранко В. Радичевић, Брана Петровић, Слободан Марковић, чувени београдски боем Јаков Гробаров. Знао је, прича Душан, много људи…
– Он је био некако брижан према свима њима. Кад год би се остало дуже, неко би од њих преспавао у кујни – сећа се Душан и не заборавља очево дружење са Миланом Ђоковићем, Леком Обућином и другим колегама из „Чачанског гласа“.
После Гимназије, уписао је Медицински факултет у Београду. Док је студирао, био је заменик директора КУД-а „Коло“. Једно време је и радио као здравствени радник. Али је, ипак, „у вртлогу савремености“, како је он назвао то време, одабрао писање, којим се бавио још као гимназијалац у ђачком листу „Закрпа“. Увек прецизан, проницљив (можда особина коју је стекао на Медицини), чини се у исто време загледан у прошлост и у будућност:
„… Град путује у будућност, наступа долином, осваја и северне и јужне падине. Множе се његови житељи и проблеми. Стварају се нове улице. Сваки дан пет ари поврћа, или ливаде, или утрине, уступа место темељима нове зграде.“, писао је Мојсиловић давне 1962, у тексту “Чачак, време садашње, време будуће“.
А тек његови текстови о Морави!
„Та зелена, шума река, брза и тиха, мирна и опасна као змија, насмејана као јулско сунце, намргођена као децембар, један је од бисера Чачка… Град је обгрлио своју реку – она свој град… Она досељава и насељава, привлачи човека као чаробним штапићем. Кажу: ко једном загази у њене брзаке и вирове – више је не оставља и не заборавља.“, део је записа из 1965. године.
Многи његови текстови засновани су на дугим истраживањима, подробним анализама. Успевао је и да од, наизглед обичне теме, направи литературу, која се, кад се скине „паучина“ садашњег тренутка, може читати као да је тек изашла из штампе:
„…Брзине којом се освајају време и простор, данас остављају друкчије трагове у личности човека, неуротична реаговања манифестују се на нов начин, углавном услед неспособности да се појединци, исто тако брзо, прилагоде савременим условима рада, живота и развоја друштва…“, записао је Мојсиловић 1968. као део разговора са др Александром Терзићем, тадашњим начелником неуропсихијатријског одељења Чачанске болнице.
У „Чачанском гласу“ Миле је пратио привреду, али су његова интересовања и скоро дечија добронамерна знатижеља ишли у свим правцима, где год би га навели путеви. Волео је да пева, као самоук свирао је прим и гитару, посебно лепо шлагере и староградске песме. Син га памти и као доброг кувара, а ту вештину је научио од мајке Драге, која се професионално бавила кулинарством. Умео је да слуша саговорника, сваком човеку је прилазио као „оригиналу“. Звали су га и мајстором кратке приче, за које је добијао књижевне награде. Као што су сабрани записи о старом Чачку, ваљало би и његове приче видети обједињене у неком издању. Као и фотографије које је као фоторепортер оставио на страницама „Чачанског гласа“. Многе нису никад објављене, посебно људи „са маргине“, који су, прича Душан, у Милу будили уметничку страст. И те фотографије су, баш као и његови текстови, вредно сведочанство прошлих времена.
У књизи „Само је један твој град“, коју би, да је могла бити џепно издање, многи носили као део свакодневног пртљага, књижевник Бранко В. Радичевић, написао је предговор „Крајолици предела и душе“:
„Има нечег сократовског у животу и филозофији Мирослава-Мила Мојсиловића, писца, историчара, хроничара, исцелитеља, утешитеља старих и немоћних, који је скоро цео свој живот провео у два сокака, цар-лазарском и моравском. Ја га волим. И кад год дођем у град на Морави, понадам се да ћу га срести пред црквом, Среским начелством, „Пролећем“, „Царом Лазаром“, „Таковом“, код „Три багрема“, пред Галеријом Надежде Петровић, Састајалиштем код песника Драгослава Грбића, на гробљу, на тргу, на пијаци, поред Мораве.
Могли бисмо по једну, с ногу! Зашто да не? Или као некад у фијакер, па у тутањ. Истом љубављу волимо свој град. Само што га он никада није напуштао. И сад му је под мишком. Као књига. Сваки детаљ је занимљив. Сваки податак је драгоцен. И веје зановет. Као тамјаника. И као везак који стоји на зиду изнад шпорета: „Куварице, мање збори да ти ручак не загори!“ И сад, већ покојном, град му је на видику. Јер, кад би се неким чудом пробудио и прогледао, прво би угледао свој град!“
Исписујући хронику свог града, Мојсиловић је и сам постао један од омиљених јунака те хронике. Незаобилазан и за будуће генерације заљубљеника у свој град.
В. Тртовић
Фото: Из породичног албума Душана Мојсиловића
„САМО ЈЕ ЈЕДАН ТВОЈ ГРАД“
Више од једне деценије припремао је и емисију „Из албума старог Чачка“, која се емитовала на Радио Чачку. Ти Мојсиловићеви записи део су књиге „Само је један твој град“, која има два издања. Покренуо их је Милов син Душан, а књигу је приредила Нада Деспотовић, још један Милов дугогодишњи пријатељ и сарадник. Душан каже да је било интересовања да се уради још једно издање. Остало је много Мојсиловићевих рукописа о бројним темама – о апотекарству, здравству, о јеврејским породицама у Чачку… Неки су остали необјављени. Највише стручних прилога објављени су му у Зборнику радова Народног музеја у Чачку.
„ЧАЧАНСКИ ГЛАС“ ДРУГА КУЋА
Имао је Мојсиловић понуда да ради у великим новинским кућама, београдској „Политици“, на телевизији, па и из Хрватске. Али, како потврђује и његов син Душан, никада није желео да напусти Чачак и „Чачански глас“. – „Чачански глас“ је волео, сматрао је редакцију, искрено, другом кућом – каже Душан Мојсиловић.
