МИЛАН КОСИЋ, ЈЕДАН ОД НАСТАРИЈИХ МАКЕТАРА У СРБИЈИ
Од детињства авиони су Милану Косићу велика страст. И поред тога није постао пилот. Али, ту некада дечију жељу, претворио је у хоби, који га држи, ево, већ скоро шест деценија. Милан је данас сигурно један од најстаријих макетара авиона у Србији. Колекција од 220 разних макета сврстава га међу најплодоносније. По још нечему је особен – кроз његове мале авионе може се пратити историја светског војног ваздухопловства, јер у колекцији има и оне прве, из 1912, до најсавременијих млазњака.
Рођен је у Ужицу 1934, а ратно детињство га је и повезало са „моторним птицама“… У комшилуку су за време рата живели Немци, редовни читаоци војног „Сигнала“. Чим би га прочитали, бацали су га, а Милан би их дограбио.
– Тај часопис, делом штампан и у Београду, имао је стрип на српском. Из њега се могло сазнати све о пилотажи, готово да си могао да научиш да летиш… – сећа се Милан дечачких утисака и почетка једне велике љубави.
Још 1947. учланио се у ужички Аеро-клуб, у ком се бавио моделарством летилица. Завршио је курсеве и стекао диплому инструктора ваздухопловног моделарства. Окупљао је тај предратни клуб двадесетак заљубљеника у авионе, који су своје моделе „пустали“ да лете на Бранешком пољу. Такмичили су се на старом једриличарском аеродорому, чији модел ће дуже и боље летети…
Део делића колекције 
Хтео је да упише Војну академију, заједно са три школска друга, али је тада био „за мало“ млађи, него што су правила захтевала… Могао је следеће године, рекли су му, али није ни покушао. Отишао је у Београд на Филолошки факултет, завршио одсек француски, италијански и латински језик. За кратко је прекинуо причу о летилицама. Али, никада потпуно, јер је становао у Студенском граду, у близини старог земунског аеродорома. Са пилотом кога су звали Ђуро Лаф, а са којим су редовно играли преферанс, први пут је и летео у авиону, америчком „дагласу“, некада војном, а онда поклоњеном Југославији.
– Морали смо да ускочимо на почетку писте и да полежемо, да нас нико не би видео. То нам је било ватрено „небеско“ крштење – приповеда Милан, који се на студијама дружио са Чедом Јањећем, још једним великим заљубљеником у авионе, који је био и пилот аматер, а касније оснивач Музеја ваздухопловства у Београду. Од њега је позајмљивао и читао сву тада доступну литературу.
Посао у привреди, тачније спољној трговини у ужичком „Првом партизану“ омогућио му је да често путује. На једном пословном путовању у Париз, у излогу је први пут видео макету. Наравно, одмах је купио две и те 1963. „направио“ свој први авион – француски „етандар“. Била је то минијатурна макета, у размери 1:100 (стандардне размере су 1:72, 1:48 и 1:32).
– Највише ме интересовало војно ваздухопловство. Све сам о томе прочитао и научио. Покушавао сам да склопим једну целину и да „направим“ историју ваздухопловства – објашњава он.
Скоро да је у томе успео. Урадио је готово све моделе чувених енглеских бомбардера маршала Хариса, који су били ноћна мора за нацистичку Немачку. Ланкастер, халифакс, стирлинг, велингтон, па и москито, који је све остале предводио у нападима. Али, недостајао му је модел „витли“ (Whitley), за којим је упорно трагао. Недавно, када је у Чачку организована годишња Макетарска изложба, угледао га је, али је због цене одустао. Знајући колико му је стало, колеге из Чачка купили су макету и поклонили је Милану, као најстаријем макетару.
– Одушевили су ме ти млади људи! – каже осмехнуто, показујући и на овај начин колико је за макетарство потребно сачувати дечију радозналост и радост игре. На питање колико му макетарство „одузима“ времена, Милан каже да је то погрешан термин. Зато што му хоби пружа много тога.
За макетара је, наводи, значајан добар вид, слободне руке и жеља за знањем. Све се ради по фазама и због много детаља, често веома ситних, како би макета била што вернија реплика, треба се наоружати огромним стрпљењем, које у човеку, вероватно, развија и само макетарство.
Прави макете и даље, то му је и данас неописиво задовољство. Увек уз музику, највише џез, који му је друга велика страст. Подршку је имао у породици, супрузи Десанки и својој деци, а онда и унуцима… Али, никада никога није „заразио“ својом страшћу. Ипак, најмлађем праунуку Филипу, купио је за рођендандан макету руског авиона „јак-3“. Овај предшколац га сада полако склапа. Одушевљење које показује, можда ће га направити наследником. Бар једне велике и лепе колекције.
В. Тртовић
„ЕНЦИКЛОПЕДИЈА“ ВОЈНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА
Наше авионе Милан Косић је ретко правио, јер нема домаћих произвођача макета. Урадио је „ИК-3“, један од најбољих авиона направљених у београдској фабрици „Рогожански“ пре Другог светског рата.
– У тадашњој држави конструисано је и произведено чак 117 типова авиона! Краљевина Југославија је била једна од намоћнијих ваздухопловних сила између два рата. Када је почео рат, имали смо 1.007 оперативних авиона – само су неки од енциклопедијских података које Милан памти.
ЛЕТ У РУСКОМ „ШЧЕ – 2“
Био је падобранац, али никада није пилотирао. Кроз макете је научио сваки део у бројним авионима. Само једном, у Краљеву, „летео“ је у свом моделу, руском „шче 2“.
– Било је то као кад први пут седнете у аутомобил, све знате о њему, али не и да возите – објашњава, опет уз осмех, Милан.
Осим авиона, направио је и макете неколико бродова: Колумбова „Санта Марија“ је једна од ретких макета коју је поклонио својој унуци. Иначе, макете се не поклањају, каже, јер је задовољство правити их, а не држати у ормарима.
