Imati iz svih predmeta petice i uopšte uzev poneti laskavu titulu đaka generacije jeste veliki izazov, ali uz redovan rad, veliku posvećenost učenju i dobru organizaciju, i ovaj visoko zacrtani cilj postaje ostvarljiv, kaže za „Čačanski glas“ Mihailo Ćeramilac, svršeni srednjoškolac Mašinsko-saobraćajne škole u Čačku i sada već student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Mihailo Ćeramilac je rođen u Čačku 6. novembra 2000. godine. Završio je OŠ „Filip Filipović“, uglavnom sa vrlo dobrim uspehom, s tim što je u petom i osmom razredu bio odličan.
– Na kraju osnovne škole stvarno nisam bio siguran šta da upišem. U to vreme interesovala me je informatika, pa sam mislio da stavim kao prvu želju smer informacione tehnologije u Tehničkoj školi. O ostatku liste želja nisam mnogo ni razmišljao, tako da sam pisao ono šta god mi je palo na pamet. Čuo sam sam da moj drugar Stanko planirao da upiše smer kompjutersko konstruisanje u Mašinsko-saobraćajnoj, razumeo sam da je to smer gde se uči kako se sastavljaju računari, a nije bilo tako. Iako sam pucao na prvu želju, završio sam na smeru kompjutersko konkstruisanje, a da, ustvari, i nisam znao šta me tamo konkretno čeka – objašnjava Mihailo, posebno ističući da je celokupni period srednjoškolskog obrazovanja za njega bio prilično težak, sve dok u njemu nije sazrela odluka u kom smeru bi trebalo da se odvija njegovo dalje obrazovanje.
Tokom dosadašnjeg školovanja Mihailo je, kako ističe, definitvno bio više naklonjen predmetima u kojima nije morao da “buba” nerazumljivu teoriju, a to su matematika, fizika, otpornost materijala, modeliranje… Naravno, bilo je tu i teorijskih predmeta koje je baš voleo, među kojima je vodeće mesto zauzimala filozofija, koja ga je posebno zaintrigirala i terala da sve više zadubljuje u tu problematiku – objašnjava Mihailo.
Kako navodi, profesori u Mašinsko-saobraćajnoj školi su bili uglavnom dobri i imali su roditeljski, pa čak i drugarski odnos prema učenicima, ističe Mihailo.
– Posebno bih izdvojio profesora Aca Kaplarevića, koji predaje nekoliko stručnih predmeta, ali je ujedno bio i školski bibliotekar. Wega sam od kraja treće godine više doživljavao kao drugara, nego kao profesora. Za vreme odmora bih obavezno svraćao u biblioteku, pa sam čak i čuvao školsko knjiško blago u terminima kad sam bio slobodan, dok je moj omiljeni profesor držao nastavu. Profesor Aco nije mnogo uticao na moju odluku o izboru fakulteta, mada je voleo da se našali na tu temu, govoreći da psihologija nije tako ozbiljna nauka u odnosu na mašinstvo.
SHAOLIN SUBOTOM U ŠEST!
Baš kao i većina njegovih vršnjaka, i Mihailo je u prethodne četiri godine najviše voleo da u slobodnom vremenu sluša muziku ili da se posveti čitanju.
– Muzika je značajno uticala na moj život, kao i knjige koje sam čitao. Omiljeni pisac mi je Stiven King, oduševio me serijal njegovih knjiga „Mračna kula“. Od drugog do četvrtog razreda sam dosta pisao u slobodno vreme (radim na romanu), ali sam to morao da pauziram, kako bih se spremao za prijemni. Nisam se mnogo družio sa učenicima iz odeljenja sve do četvrtog razreda, jer tek tada sam postao mnogo opušteniji i otvoreniji. Tada sam počeo da organizujem mala okupljanja kod mene, subotom u šest, gde bih pravio palačinke, ponekad čak i za tridesetak ljudi. Naša druženja su čak dobila i svoje ime „Shaolin“, nemam pojma kako je došlo do toga, ali kad god smo nekoga zvali da dođe govorili smo „Shaolin subotom u 6!“ To nije bilo društvo samo iz MSŠ, već smo imali članove iz svih čačanskih srednjih škola, pa čak i više njih sa fakulteta. Svi skupa bili su moje odeljenje, pa čak i više od toga – sa poletom priča naš vedri sagovornik.
Sa Mihailom smo razgovarali pre nego što je dobio rezultate sa prijemnog ispita. I tada je bio uveren da će imati dovoljno bodova da upiše psihologiju na novosadskom Filozofskom fakultetu i da je napravio odličan izbor:
– Psihologiju sam izabrao zbog toga što sam i sam prolazio kroz teška vremena. U pojedim periodima mog života mnogo mi je značilo kad popričam sa nekim. Često mi se dešavalo da sam o problemima razgovarao sa Tanjom, školskim psihologom, i ona je uvek imala pravi savet za mene. Bili su tu uvek za mene i moje društvo, porodica, pa čak i razredna, sa svima sam razgovarao i uvek mi je bivalo bolje.
Kako navodi Mihailo, ako bi morao da opiše svaku godinu srednje škole jednom rečju, za prvu bi rekao „strah“, za drugu „tuga“, za treću „buđenje“ i za četvrtu „preporod“, a ovakva gradacija najbolje pokazuje njegovo sadašnje raspoloženje. Potpuno je spreman da hrabro korača putem koji je sam izabrao i odgovori na svaki izazov, koji će pred njega staviti dalje školovanje, jer to je, kako navodi, jedini pravi način da se dobro pripremi za dalji život i profesionalnu karijeru.
– Opisujem treći razred sa rečju „buđenje“, zato što sam se na kraju tog perioda zaista i probudio. Jednog dana mi je nešto jednostavno „kvrcnulo“ u glavi i kompletno sam se promenio. Možda mi je dosadilo da budem tužan sve vreme i odlučio sam da ne gubim vreme na tugovanke. Nedugo posle toga, nastao je naš Shaolin. Da nije došlo do promene u meni, možda ne bi bilo ni onih simpatičnih i neobičnih druženja, zahvaljujući kojima sam postao mnogo bogatiji, a koja su mi podarila sećanja koja ne bih menjao za ceo svet. Najviše bih sada, posle srednje škole, voleo da otvorim palačinkarnicu, koja bi mogla u isto vreme da bude i psihološka ordinacija. Možda bi nekome palačinke podigle raspoloženje? Ne znam kako bi to funkcionisalo, ali o tome ću da mislim kasnije, sada mi je na prvom mestu fakultet – objašnjava Mihailo.
“VIDIM SEBE U SRBIJI”
Ovaj mladi entuzijasta ističe da mnogo voli svoj grad i Srbiju i da bi najviše voleo da se po završetku školovanja zaposli u svojoj zemlji, ukoliko to bude izvodljivo:
– Vidim sebe u Srbiji! Koliko god se ljudi žalili, meni je ovde lepo. Nije da imam nekih para, mislim skoro svako ima problema sa finansijama, ali to nije nešto preterano. Imam krov nad glavom, zar ne? Vidim da se većina ljudi žali na nedostatak novca, a skoro svi idu na letovanja i voze automobile skoro svako ima automobil. Možda sam mnogo mlad da bih u potpunosti sagledao situaciju, ali, čini mi se, najvažnije je kada ste okruženi ljudima koji vas vole i koje vi volite, a sve ostalo će polako doći na svoje mesto.
Kada mladi imaju odgovarajuću podršku, po pravilu rezultati nikada ne izostaju. To podvrđuje i Mihailovo iskustvo.
– Uglavnom sam tokom školovanja najveću podršku imao od majke, razredne i privatnog profesora matematika Zorana. Kasnije, za mene su kad god je trebalo bili bili tu profesorka matematike Biljana Višnjić, Kaplar, Shaolin i moja devojka Magdalena. Svi skupa su me podsticali da budem najbolja verzija sebe i stvarno ne znam da li bih stigao ovde gde sam da nije bilo njih. Sad planiramo veliki Shaolin, okupićemo se i, naravno uz dobru muziku i plačinke, razmeniti utiske o prijemnim ispitima, odlukama o daljem školovanju, letovanju… Potrudićemo se da sačuvamo naša druženja i u narednom periodu. Naravno, biće ređa, ali sigurno još kvalitetnija, jer će svako od nas mnogo više raditi na sebi i imati šta da podeli na dobriim vikend druženjima – završava svoju priču Mihailo, poručujući svojim drugarima da “Shaolin subotom u 6” biti aktuelan i u narednom periodu, istina daleko ređe zbog fakultetskih obaveza, jer se od onoga što donosi dobro svima teško odustaje.
V. Stepanović
