“Ne znam koliko je doprineo razvoju košarke u Čačku al’ znam da je za razvoj rokenrola bio i te kako zaslužan”, rekao je za Meda Saša Đokić Kađa, muzičar, konobar i vlasnik klubova, u kojima su organizovane mnoge svirke, koje se i danas prepričavaju. Upravo njegova rečenica, pravi je šlagvort za ovu priču o Medu. Čoveku koji je živeo za muziku, uživao u muzici, pomogao nesebično kako bismo svi uživali u njoj. Priču o Medu koji je Čačku pružio rokenrol.
“Veliki čovek”, “gradski čovek”, “čovek sa kaldrme”… Sve su to opisi za Slobodana Medojevića Meda. I tako je zaista. Stopio se sa ovom našom čaršijom. Upečatljivog izgleda. Visok, nekako „tužnih očiju“, delovao je tiho, kao da ne govori mnogo. Uvek prisutan, ali nenametljiv. Na prvi pogled bi delovao kao da je nekako „sa strane“. Ali, zapravo, glavna karika. I znali su to svi. Nije bilo lokala u kojem ga niste mogli videti, a možda čak ni ulice u gradu, kojom vozi svoj bicikl. Nema čoveka koji ga je poznavao, a da prvo nije pomenuo njegovu dobrotu,njegovu nesebičnost i njegovu posvećenost muzici.
Davnih dana držao je Medo diskoteku, imao gomilu ploča, kasnije CD-ova… Nakon toga, počinje da radi sa ozvučenjem. Kroz njegove zvučnike, Čačak je slušao rokenrol. Nesebično je pomogao mnogim mladim rokenrol bendovima. Sa njegovi ozvučenjem razni bendovi iz Čačka su se prvi put popeli na binu. Prvi put osetili nešto o čemu su godina maštali. U ispunjenju njihovih želja, ostaće uvek i mesto za Meda.
Kažu da nikoga nikada nije odbio za pomoć. Koliko je voleo muziku, koliko je želeo da kvalitet stigne do širokih masa, umeo je da radi i na svoju štetu, ali on to nikada nije tako doživljavao. Kada bi se desilo da “pukne” svirka zbog slabo prodatih ulaznica, Medo nije hteo da naplati razglas. Imao je svoje troškove. Morao je da plati kombi, fizikalce, tonca i dešavalo se da je često bio je na gubitku. I posle takve svirke rekao bi: “Pukli smo momci, ali super je bila svirka, svaka vam čast. Biće bolje drugi put, samo radite dalje!”
Alekasandar Savić, Aco bubnjar (“Neutralna zona“, “Jovan Tošić trio”, “NMD”, “Stari grad”, „Teatar dur“) jedan je od onih muzičara koji su blisko sarađivali sa Medom, ali za Aca on je bio mnogo više. Bio mu je, kako kaže “drugi otac”. Porodice su im se družile i Aco je Meda upoznao još kao dete.
-Pomogao mi je životu i u mom muzičkom sazrevanju. Bio mi je veliki prijatelj, drug, “ortak”, brat… Bio je tu i u dobru i u zlu… Kada je moj otac umro, bio mi je i drugi otac. Uvek me je mudro savetovao. Iskreno, mnogo mi je teško što ga više nema. Kao da sam izgubio deo sebe, tako se osećam – pokušava Aco da kaže ukratko ono što oseća i što zna, ali i sam priznaje da je teško objasniti Medovu “veličinu”. Možda je u jednom kratkom opisu, to najbolje učinio Vladimir Nikitović Nikita, novinar, ali u ovoj priči i veliki poznavalac i ljubitelj rokenrola.
– U čačanskoj čaršiji popularni Medo bio je poznat kao dobroćudni div kojeg ste svakodnevno mogli videti kako ispija kafu u nekom od gradskih kafića. Do poslednjeg trenutka borio se za rokenrol i za Čačak i Srbiju koji će biti bolje mesto za život- napisao je Nikita u svom “oproštaju” od dobroćudnog diva, a sa njim se slažu svi ostali koji su poznavali Meda.
“Nikad ga nisam video da žuri. Uvek isti, lagani tempo, bilo da je kiša ili +40 C”, Kađine su impresije. I tako je zaista izgledao Medo. Pred svirku, u nekom lokalu, sve “lomata”, bend se priprema, konobari “gomilaju” da postave sve kako treba, Medo mirno sedi ili stoji za šankom, nalakćen i ispija svoju kafu, čekajući da počne svirka.
Nema muzičara, niti vlasnika lokala u kome su se organizovale svirke da im Medo nije pomogao. I to će vam svako od njih reći. Prve svirke, prvi koncerti u “Velvetu” su počeli uz Medovu pomoć.
-Bez trunke sujete nam je davao savete, pomagao da dovedemo bendove, odradimo ozvučenje, kako bi sve funkcionisalo kako treba. U bilo koje doba dana ili noći je dolazio, ako je bilo potrebno da se reši neki tehnički problem – priča nam Ivan Glišović Gile, vlasnik “Velveta”. Priseća se Gile kako je Medo uvek stajao na kraju šanka i kako su se šalili na njegov račun da zaklanja vidik, zbog svoje visine.
Radio je Medo sa muzikom, radio sa muzičarima, ali ne samo to, svakome od njih bio je prijatelj.
“Ni ne sećam se tačno dana kada je Medo postao moj prijatelj. Možda od našeg prvog ispijanja kafe”, priča najmlađa u našem tekstu o Medu Svetlana Vukomanović Ceca, trenutno pevačica benda “Teatar Dur”. Ni njeno sećanje na Velikog Čoveka ne razlikuje se od ostalih. Priča nam Ceca koliko joj je pomogao, koliko ju je bodrio, podržavao njene ideje… Kaže da je bio oličenje pravednog i čestitog čoveka. Da je verovao ljudima na reč, jer je bio čovek od reči.
-To je bio divan prijatelj, jedan šaljivdžija, borac, savetnik, koji je iza sebe ostavio nešto najvrednije, a to je prelepa Ema, njegova ćerka i njegov ponos i ono što je u njemu predstavljalo najjače bivstvovanje – priča Ceca.
-Voleo je da pričamo o baštenskom bilju i hvalio se uspehom svoje ćerke Eme u toj oblasti – priseća se Gile. Kažu u čaršiji da je Medo bio retko posvećen i divan otac Emi. Isto tako pričaju da Dragoljub Đuričić nije mogao da prođe kroz Čačak, a da ne svrati kod Meda i popije kafu sa njim. Mnogo je priča o Medu da bi se sve ispričale.
U ovom “iskrivljenom” vremenu u kome živimo, punom straha, nepoverenja, obmana, prosto zvuči kao bajka sve ovo gore napisano. Toliko dobrote u jednom čoveku, nažalost, danas je retko čuti da postoji. Zato je valjda Medo okarakterisan i kao Dobroćudni Div. Zato je valjda skoro svaki čovek sa čačanske kaldrme, u velikom rasponu generacija, u prolazu govorio “Zdravo Medo”. Zato je Čačak izgubio mnogo. Zato je nebrojeno Čačana izgubilo prijatelja. Ali i ovaj grad i svi ti ljudi, kako i sami pričaju, od Meda su dobijali i previse.
Ne bismo čuli ni “Eyesburn”, “Ortodox Celts”, “Kristale”, “Darkwood Dub”, ni mnoge druge da nisu “pevali kroz Medove zvučnike”. Tom, tada urbanom Čačku Medo je nesebično pomogao da što duže ostane urban. Kažu, otišla je “urbana legenda”. Legende ne odlaze. Legendama bi trebalo da se odužimo. Možda da probamo da budemo bar za delić dobri ljudi od onoga koliko je to bio Medo. Da pokušamo da vratimo onu muzičku kulturu za koju se borio. Da on bude ponosan na nas, na svoj grad, na ulice kojima se voze točkovi Medovog bicikla….
I. M.
