Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 1950. godine proglasila 10. decembar za Dan ljudskih prava, kako bi skrenula pažnju “naroda sveta“ na dve godine ranije potpisnu Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, kao prvi sveobuhvatni instrument zaštite ljudskih prava. Deklaracija, po prvi put u istoriji čovečanstava, proklamuje zajedničke standarde ljudskih prava, koje treba da postignu svi narodi i sve nacije sveta. “Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima“, određuje prvi član deklaracije. Deklaracija nije bila pravno obavezujuća, već više deo međunarodnog običajnog prava sve do Međunarodne konferencije UN o ljudskim pravima 1968. godine, kada je odlučeno da deklaracija predstavlja obavezu za sve članice međunarodne zajednice. Takođe, predstavlja osnov za sve dalje donete pravno obavezujuće sporazume UN o ljudskim pravima, pre svih, za dva značajna međunarodna Pakta o građanskim i političkim pravima i o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, naglašava za naš list Miladinka Đukić, predsednica Komisije za ravnopravnost polova i podršku porodici.
Ljudska prava su osnovna prava koja ima svaka osoba, koja se stiču rođenjem, koja su neotuđiva i nedeljiva, svojstvena svim ljudima, bez obzira na državljanstvo, prebivalište, pol, nacionalno ili etničko poreklo, boju kože, veru, jezik, ili bilo koji drugi status, podseća naša sagovornica.
– Cilj ljudskih prava je osigurati da svi ljudi imaju život dostojan čoveka. Postavlja se pitanje: “Ko ima odgovornost za zaštitu ljudskih prava“? Ljudska prava su prava koja pojedinac ima u odnosu na državu u kojoj živi. Ova prava se definišu, kao obaveze koje vlasti imaju prema pojedincima. Svaka država ima obavezu da sve ljude tretira isto, bez obzira na boju kože, pola, jezika, religije, političkog ili nekog drugog načina razmišljanja, nacionalnog ili socijalnog porekla, vlasništva, rođenja ili drugih okolnosti. Takođe, vlast ima odgovornost da osigura stanovnicima hranu, zaštitu i društvena dobra, kao što su školovanje, posao i zdravstvena zaštita, kao i pristup nauci i kulturi, sloboda izražavanja i pravo da se učestvuje u upravljanju zemljom. Kao članica Ujedinjenih nacija, Republika Srbija nastoji da doprinese unapređenju tolerancije, jednakosti i ravnopravnosti i da obezbedi zaštitu ljudskih prava i evidentno je da je postigla ogroman napredak u oblasti poštovanja ljudskih prava. Srbija je ratifikovala veliki broj međunarodnih instrumenata o ljudskim pravima. Nova vlada ponovo je uvela Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i socijalni dijalog. Dakle, izgrađena je čvrsta pravna i institucionalna osnova. Pored toga, pre nekoliko godina formiran je Savet za praćenje primene preporuka mehanizama UN za ljudska prava. Ovaj mehanizam je nedavno ojačan i indikatorima kreiranim od strane Platforme organizacija za saradnju sa mehanizmima UN za ljudska prava i Kancelarije za ljudska i manjinska prava. U Republici Srbiji ljudska prava zagarantovana su Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, ratifikovanim međunarodnim ugovorima i zakonima – naglašava Miladinka Đukić, predsednica Komisije za ravnopravnost polova i podršku porodici.
Prema njenim rečima, iako su ljudska prava univerzalna, i iako ih svi mi imamo, ostaje još dobar deo puta dok ona ne postanu realnost za sve:
– Otišli smo daleko u definisanju ljudskih prava, ali ne i u njihovoj realizaciji. Svakodnevna dešavanja ukazuju na činjenicu da postojanje pravnih dokumenata nije dovoljna garancija odvijanja života u skladu sa sadržajem tih dokumenata. Ženska ljudska prava su neodvojivi deo univerzalnih ljudskih prava, i u skladu sa svim međunarodnim dokumentima, moraju biti garantovana, poštovana i zaštićena.
Postavlja se pitanje: “Da li su žene svesne, da li znaju i prepoznaju koja su njihova prava“?
– Ravnopravnost žena i muškaraca jeste jedno od osnovnih načela u zakonodavnom sistemu Republike Srbije, posebno osnaženo posle donošenja Ustava Republike Srbije iz 2006. godine. U najvišem pravnom aktu naše zemlje, u članu 15, država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i zalaže se da razvija politiku jednakih mogućnosti. Takođe i dva novousvojena antidiskriminatorna zakona, Zakon o zabrani diskriminacije (Službeni glasnik RS, broj 22/09) i Zakon o ravnopravnosti polova (Službeni glasnik RS, broj 104/09), garantuju punu ravnopravnost žena i muškaraca. Ipak, realni pokazatelji ukazuju da jednaka prava ne moraju nužno da znače i jednak položaj, te da su žene u našem društvu u nepovoljnijem položaju u odnosu na muškarce, i da su neophodne posebne mere da se njihov položaj izjednači i uravnoteži. Shodno tome je 2008. godine u Čačku osnovana Komisija za ravnopravnost polova i podrsku porodici, kao stalno radno telo Skupštine grada, koje prati ostvarivanje i zaštitu i unaprađenje položaja porodice, ravnopravnost žena i muškaraca, predlaže aktivnosti i preduzima mere kojima se ostvaruje politika jednakih mogućnosti na nivou grada – podseća Miladinka Đukić.
U sklopu svojih aktivnosti koje su imale za rezultat pokretanje projekta borbe protiv nasilja nad ženama i izgradnju Prihvatne stanice, kao i poseban osvrt na ugroženost ženske populacije, Komisija će svoj rad bazirati ka cilju izrade Lokalnog akcionog plana za poboljšanje položaja žena i njegovu inplementaciju, po pitanju nasilja nad ženama, zdravlja, obrazovanja, uloge žena u procesu odlučivanja, u medijima, ekonomskog osnaživanja i smanjenja nezaposlenosti, posebno žena srednje i starije životne dobi…, naglašava naša sagovornica.
N. R.
