U Americi sport ima posebno mesto i veoma važnu ulogu u društvenom životu, a sportska takmičenja srednjih škola i fakulteta su dignuta na nivo svojevrsnog kulta. Zato svi žele da imaju što bolje timove i pojedince u svojim redovima koji bi im omogućili bolje rezultate, jer to doprinosi većem ugledu obrazovne institucije i povećanom interesovanju za pohađanje istih. To obezbeđuje povećanje njihovih budžeta, pa se zbog toga dobrim studentima sportistima odobravaju stipendije koje im omogućavaju završetak školovanja. Ovaj sistem postoji već 40 godina, a u poslednjih dvadesetak sve više mladih iz Srbije je zahvaljujući sportu otišlo na studije u Ameriku, dobilo visokoškolsku diplomu, a posle ih životni putevi odveli svuda po svetu. Među njima je Marko Tutunović, momak koji je 1996. godine rođen u Čačku.
Škripa patika, dobro poznati zvuk udaranja lopte o parket i onaj čarobni osećaj kada ona “bez koske” prođe kroz obruč veoma rano su opčinili Marka. Još kao šestogodišnjag počinje sa treninzima u Košarkaškom klubu “Mladost” i prolazi sve selekcije do kadetske. Za to vreme završava OŠ “Dr Dragiša Mišović”, upisuje Medicinsku, a onda, u trećem razredu, donosi odluku da se otisne “preko bare”.
MARKO PRVI PUT MEĐU AMERIMA
– Saznao sam da je jedna privatna škola u Virdžiji dovodila strance u svoj košarkaški tim, prošao redovne porcedure i zaputio se u Ameriku. Osim mene, od stranaca u timu su bili jedan Beograđanin i Litvanac. Živeli smo u porodicama i ta iskustva nisu bila baš povoljna, jer je sve to bio prevliki šok za mene. Ipak sam bio premlad, samo 17 godina, da shvatim šta se događa oko mene. Nisam uspeo da se prilagodim američkom načinu života – iznosi Marko iskustva svog prvog boravka u SAD.
Po povratku u Čačak završava vanredno srednju školu, nastavlja da se bavi košarkom, ovog puta u “Borcu”, i sa svojim timom osvaja treće mesto u Srbiji. Ponovo je na prekretnici. Kojim putem dalje? Da li nastaviti sa košarkom i krenuti putem neizvesti profesionalnog bavljenja ovim sportom, ili nazad u Ameriku?
MARKO PO DRUGI PUT MEĐU AMERIMA
Uprkos ne baš lepim iskustvima tokom boravka u Virdžiniji odlučuje se da još jednom pokuša. Prolazi uobičajenu porceduru i ovog puta krajnja odrednica je San Antonio u državi Teksas. Upisuje fakultet za vođenje knjigovodstva, finansija i revizije.
– Odlučio sam se za tu oblast, jer je ona veoma široka i samim tim daje mnogo mogućnosti za zaposlenje. Tokom prve godine obavezni smo da budemo u kampusu, jer treneri vole da im svi igrači “budu na oku”, a i meni je to odgovaralo, jer je škola bila relativno mala pa nije bilo uslova za boravak u gradu – obrazalaže odluke koje je doneo u američkoj državi prebogatoj naftom.
Tu završava prvu godinu studija, odlazi u Čačak na letnju pauzu, a posle povratka na univerzitet saznaje vest koja ga je ražalostila. Wegov trener, sa kojim je uspostavio sjajan odnos, dobio je novi posao na drugom univerzitetu u Salemu u Zapadnoj Virdžiniji. Posle mesec dana i Marko je otišao na taj univerzitet. Promenivši mesto studiranja nije promenio oblast kojom je želeo da se bavi posle školovanja.
– Došao sam na fakultet koji je godinu dana pre mog dolaska promenio vlasnika i novo rukovodstvo je počelo mnogo više pažnje da pridaje sportu. Imali smo sjajne uslove za bavljenje košarkom, a disciplina je bila vojnička. To je podrazumevalo rano ustajanje, jer smo već u šest bili u teretani i tu ostajali oko jedan sat. Potom je sledio rad na kondiciji. Oko jedan i po sat. Predavanja su počinjala u osam ili devet i trajala do 15 sati. Posle pauze za ručak sledili su košarkaški treninzi u trajanju od dva, dva i po sata. U večernjim časovima tim je ponovo na okupu i sledi analiza urađenog na treninzima i postignutih rezultata na fakultetu. Morali smo da imamo odlične ocene, jer bi u protivnom izgubili stipendije – podseća Marko na strahovit ritam koji je trebalo izdržati kako bi se studije dovele do kraja.
Ovakav temo rada donosio je i rezultate. Tim je bio sve bolji u Drugoj diviziji, da bi u poslednjoj sezoni u kojoj je Čačanin nastupao ostvario najveći broj pobeda u poslednjih 20 godina.
RAZLIKA U SHVATANJU KOŠARKE
Iako je već imao priliku da se susretne sa američkom košarkom, dok je bio u srednjoj školi, kaže da mu to nije mnogo pomoglo, jer košarka u srednjoj školi i na univerzitetu su dva potpuno različita sporta. Zato mu je trebalo vremena da privikne na drugačiji pristup ovoj igri.
– Došao sam iz sredine u kojoj se sve baziralo na timskoj igri. U “Mladosti” se neguje lepa košarka, slična kao bilo gde u Evropi. U Americi je sve mnogo brže. I napadu i u odbrani. Dosta toga je prepušteno pojedincu da rešava samostalno situacije. Zato se igračima daje više slobode, što za posledicu ima, za nas, veći broj nerezonskih šuteva ili rešavanja situacija na terenu. Ja nisam bio takav tip igrača, ali kad sam se navikao na taj sistem, sve više mi je odgovarao – upoređuje evropsku i američku košarku, dodajući da je u timu bilo bar još dvojica evropljanja, a u poslednjoj sezoni još jedan momak iz Beograda.
DRUŠTVENI ŽIVOT
Studenti sportisti nemaju mnogo vremena za druženja kakva nam se serviraju kroz američke filmove. Obaveza je mnogo, pa se uglavnom družite sa drugovima iz tima.
– Tako je bilo u Teksasu. U Zapadnoj Virdžiniji, zahvaljujući većem broju mladih iz Srbije, bilo je potpuno drugačije. Oko sedam, osam članova vaterpolo tima bilo je iz naše zemlje. Nekoliko teniserki i tenisera, uz jednu odbojkašicu, doprinelo je da se osećam kao kod kuće i da lakše prebrodim krize kada imam loš dan ili izgubim utakmicu. Pomagalo je i kad me uhvati nostalgija – iskren ja Marko, a ističe da je kao član košarkaškog tima imao i izvesne privilegije, što je doprinelo većem ugledu među kolegama.
KRAJ STUDIJA, KORONA, PLANOVI
Studije je završio sredinom maja u neobičnim okolnostima izazvanih izbijanjem epidemije virusom korona.
– Kampus je zatvoren i studenti su počeli da ga napuštaju. Ja sam izašao među poslednjima. Bio sam u dilemi šta uraditi. Odlučio sam, mada je bilo planirano, da se ne vratim u Srbiju, već sam otišao kod drugara u Čikago. Poslednja predavanja sam “odslušao” preko portala, a tako sam položio i preostale ispite – priseća se Marko svojih poslednjih studentskih dana sa žalom zato što nije mogla da bude organizovana poznata promocija. Teši ga poziv rukovodstva fakulteta da cela njegova generacija naredne godina bude gost na promociji sledeće i kaže da će obavezno doći.
U Čikagu ne sedi skrštenih ruku, već razmišlja o najpovoljnijim opcijama. Trenutno mu master studije nisu u planu, već ima želju da se zaposli. Konkurisao je na nekoliko mesta i kaže da ima jednu sasvim izvesnu ponudu. Potrebno je da se završi papirologija i da počne da radi. To će mu dati još godinu vremena da vidi kako će dalje, jer je pooštrena procedura za dobijanje radnih i boravišnih dozvola.
– Kad istekne taj period staviću sve mogućnosti koje mi se nude na sto, pa ću u dogovoru sa porodicom, koja mi je velika podrška, doneti odluku kojim putem ću ići – razmišlja Marko koji kaže da iako se već privikao na život u SAD ne isključuje odlazak u neku evropsku zemlju ili povratak u Srbiju.
Jedna ruska izreka kaže da “ko ne rizikuje ne pije šampanjac”. Marko je hrabar momak koji se izložio riziku da donese neku pogrešnu odluku, jer nije bilo lako uputiti se kao sedamnaestogodišnjak u nepoznato, a zatim, uprkos lošem iskustvu, pokušati ponovo. To je samo dokaz koliko je uporan i rešen da “popije šampanjac” koji ga negde čeka.
Vladimir Duba
