Поред оних одавно уцртаних стаза на Каблару и Овчару, све привлачније за многе љубитеље природе су планине Јелица и Вујан. Недавно је постављена сигнализација за две стазе на овим планинама. „Стаза патријарха Павла“ на Вујну дуга је 5,5 километара, а на Јелици, од Атеничког врела до Градине, седам километара.
Према речима Војина Јаковљевића, директора Туристичке организације Чачка, иницијативу за пештачко-планинарску „Стазу патријарха Павла“ на Вујну покренули су мештани Горње Трепче и Прислонице, а уређење стазе и постављање сигнализације финансирала је ЈУ ТОЧ.
– Позато је да је патријарх Павле, тада Гојко Стојчевић, био искушеник у манастиру Вујан. Оболео је био од туберкулозу и лекари су му прогнозирали још три месеца живота. Оздравио је захваљујући молитви, као и бањској води и шетњама баш тим стазама. У знак захвалности изрезбарио је и поклонио манастиру Вујан, сада чувени, дрвени крст са распећем. У знак сећања на те догађаје поставили смо стазу здравља од центра Горње Трепче до манастира Вујан, која ће употпунити туристичку понуду овог краја – рекао је Јаковљевић и додао да је на истој стази уређен још један крак дужине око пола километра.
Осим за пешаке, уређена је стаза за љубитеље „off road“ бициклизма. Како наводи Јаковљевић, месне заједнице Горња Трепча и Прислоница добиле су додатна средства за реконструкцију и пошљунчавање делова ове стазе, на местима где је атарски пут оштећен. Он најављује и други сегмент на истој стази – израду тематских табли са мислима патријарха Павла. За овај део пројекта, који је планиран за пролеће, чека се одобрење Српске православне цркве, Епархије жичке. Поред тога, планирано је и постављање клупа за одмор дуж целе стазе.
Друга, планинарско-бициклистичка стаза на Јелици, од Атеничког врела до куле Градина, постављена је на иницијативу мештана Атенице и градског руководства.
– Локација Атеничког врела је годинама запостављена. Идеја је била да се тај простор реконструише и да Чачани поново добију још једно лепо излетиште, какво је и некада било. Заједно са ЈКП „Градско зеленило“ уредили смо простор око споменика. Део тог пројекта је и обележавање пешачке стазе – наводи Јаковљевић.
Ускоро ће, додаје он, бити урађена јавна расвета и мобилијар код спомен-обележја на Атеничком врелу, које је посвећено учесницима балканских, Првог и Другог светског рата из овог краја.
Поред оживљавања Атеничког врела, циљ је, како истиче Јаковљевић, да се Јелица што више „приближи“ љубитељима природе, као и да се промовише цело подручје, укључујући и архелошки локалитет Градина на Јелици.
Обележавање ових стаза и постављање информативних табли коштале са око 500.000 динара финансирала је Јавна установа ТОЧ. Реализацију идеје за стазу на Јелици у дело је спровео ентузијаста Стефан Лукић, који је и раније допринео уређењу бициклистичких стаза у чачанском крају.
В. Т.
Фото: ЈУ ТОЧ
ДИМИТРИЈЕ ЈАЊИЋ – КРИСТАЛНЕ БИСТРИНЕ АТЕНИЧКЕ РЕКЕ
У свом “Летопису“, посвећеном родној Атеници и Кулиновцима, публициста Димитрије Јањић(Чачак, 1992), који је при крају Другог светског рата био у војном мисији у Лондону, пише како је „тамо далеко“ сневао Атеницу свог детињства и сећао се сваког детаља из тог краја, а посебно реке и извора:
„Планина Јелица… Река која отуда хита да би пресекла Атеничко и Кулиновачко поље и улила се у Западну Мораву. Кристално бистра. Вода јој се цибри. Пијемо ту питку воду и четири километра испод извора, испод Врела. Преко белих каменчића скачу рибе. Из воденица се чују чекетала, уз потмуо звук камена мељача. На те звукове навикли смо. Ракова доста, које вадимо из чкаља, али и риба, које хватамо рукама: „кркуше“, „вретенци“. Шуморе на обалама реке јове, врбе, тополе. Ту, у околини, и понека јасика, а по брежуљцима – воћњаци и виногради…
Иако североисточну границу Кулиноваца и Атенице чини Западна Морава, велика река, Атењани су – као ретко ко – посебно волели своју, Атеничку реку. Највише воде она је добијала из великог врела у подножју планине Јелице. Његов положај је нешто издигнутији, тако да се у њега не сливају потоци који долазе од правца Граба и Градине, који се – када се отапају снегови или када су велике кише – претварају у бујице. Те бујице никада нису доносиле талог до врела Атеничке реке, до кога нису допирале. Потоци ће се испод врела Атењанима омиљене реке у њу уливати.
Слив вода од снега и киша у Кулиновцима ишао је Ђипачким потоком, али и потоком који је текао кроз Благојевића ливаде. Када је поводањ, њихове воде није могло да прими корито Атеничке реке, па су тако настајале поплаве. Иначе, Атеница је имала и два, посебно за Чачане омиљена, излетишта: врело Атеничке реке и Здрављак. Ту су на једнодневне излете долазили ученици чачанских основних школа, али и гимназијалци…“
(Из серијала „Географски завичајник“, Чачански глас, 2017.)
