Grad Obrazovanje Reportaža

МАРИЈАНА ПЕТРОНИЈЕВИЋ, ТРЕЋИ ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ГИМНАЗИЈЕ

МАРИЈАНА ПЕТРОНИЈЕВИЋ, ТРЕЋИ ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ГИМНАЗИЈЕ

ЉУДИ СУ УПУЋЕНИ ЈЕДНИ НА ДРУГЕ…

ђаци генерације

-Ја сам Маријана Петронијевић. Живим у Жаочанима. Похађала сам Основну школу „Бранислав Петровић“ у Слатини. Завршила сам Гимназију, друштвено-језички смер, у одељењу IV/7. Разредни старешина био ми је професор немачког језика Данило Ђуновић – овако једноставно, кратко и јасно започиње своју причу трећи најбољи ђак у овогодишњој генерацији чачанских гимназијалаца.

Али, после шкртих уводних речи, наша млада саговорница нас вешто води у време пре четири године и слике из њеног средњошколског живота се убрзано нижу као на филмској траци…

-Када сам изабрана за ђака генерације у основној школи, била сам веома поносна на себе. Та титула била је печат на дипломи мог труда и мог самопоуздања. Поверовала сам да рад који улажем није узалудан и да, ако се довољно потрудим, могу да постигнем било шта. Зато сам из мале, сеоске основне школе одлучила да упишем Прву крагујевачку гимназију, размишљајући о свим великанима који су из те школе изашли. Веровала сам да ме чекају велике ствари. Та школа је стара, професори строги, али тако ми се и допадало, јер сам осећала велику одговорност да испоштујем ту институцију својим будућим успесима. Становала сам у Дому ученика – и тамо је било лепо. Али ето, то је био период када је пандемија била у јеку. Убрзо је донета одлука да се настава одржава онлајн, у клупама бисмо седели само када се раде писмени задаци. Затим је донета одлука да се не може становати у дому док траје онлајн настава, а до кад ће трајати – не зна се. Пролазили су дани и ја сам осећала сталну тескобу, у мени се појавио осећај снажног неприпадања. Кажу, технологија спаја људе. Заиста, омогућила нам је све те онлајн часове. Али фалила ми је подршка и фалила ми је блискост, нисам стигла ни са ким од њих да се заиста спријатељим, а много значи када имаш неког с ким ћеш да поделиш своје бриге и ко ће те заиста разумети, јер и сам кроз исто пролази. Ипак, и даље сам знала да је све могуће и да је моја одговорност да помогнем себи у тешким тренуцима. Рекла сам родитељима да желим да се пребацим у Гимназију у Чачку. Није било „Рекли смо ти“ или „Што си уопште ишла у Крагујевац“. Разумели су ситуацију и на томе сам им много захвална.

Од другог полугодишта Маријана је села у клупе Гимназије у Чачку.

 -Донета је одлука да у школу поново иде једна, па друга половина одељења. У том тренутку сусрела сам се са новим изазовом – петнаест нових људи, људи који су се већ упознали, који су оформили своје „групице“. Налик ономе што се види из америчких филмова, али ипак, није баш. За наредне три и по године уверила сам се да су сви они много више од шарених слика са екрана и јефтиних фраза.  Уосталом, нисам се много оптерећивала људима око себе. Примећивала сам како полако постајем све више интровертна.

У  годинама адолесценције млади покушавају да пронађу себе, а наша Маријана је  научила да пажљиво посматра, како спољашњи, тако и свој унутрашњи свет. 

-Звучаћу и претенциозно и незрело и наивно, али морам признати да мислим да у великој мери знам ко сам и шта желим. Од малих ногу сам знала. Не кажем да знам како ће се мој живот одвијати, али кажем да знам које су моје вредности, чему тежим, које су ми јаке стране и знам да треба увек да учим да препознам и мењам своје слабе стране. То ме је мало удаљило од вршњака. Понекад се због тога осећам веома усамљено. Али знам да свако има своју стазу, свој темпо и свако ко је довољно храбар и упоран стићи ће на свој циљ. Мој циљ и моја стаза је, пре свега, смеран живот. Желим да се борим против охолости – сопствене и туђе. Желим да будем храбра. Током средње школе сусрела сам се са анксиозношћу и врло добро знам шта значи психичка блокада  која ти не дозвољава да идеш за својим сновима. Код себе волим што примећујем своју околину и свој унутрашњи живот до танчина. То ми омогућава да видим нежну страну људи, да препознам добар хумор, да се дивим природи, па да све то похвалим – наглас или на папиру. Али проклетство талента, видим и много лоших ствари у свету и у себи. Само Богу могу да захвалим на чудној сили која те гура напред и кад су ствари лоше, много лоше. Било је тренутака када су се моје самопоуздање, моје самопоштовање, мој ентузијазам значајно пољуљали. На пример, када сам у првом разреду, након враћања у Чачак, због недостатка организације и различитог плана и програма моје бивше и садашње школе, наређала неколико јединица. За некога ко је навикао на беспрекоран низ петица то је био онај тип догађаја који мења живот; зато сада и пишем о томе. Грунуло је низ лекција, школских и животних. Нема ничега трајног без труда и одрицања, истрајања у задатку и онда када се премишљаш и питаш зашто да га уопште решаваш. Али то сам већ знала. То је само део рецепта. Највећа лекција коју сам научила у средњој школи јесте колико смо ми, људи, заправо упућени једни на друге. Много су ми помогли дуги разговори са сестром о животу, затим редовно виђање са другарицама, када бисмо се први сат жалиле на проблеме, а затим три сата смејале до суза – јер тако је то са њима.

Посебно место на Маријанином путу  до једног од најбољих ђака генерације, али, наглашава, и посебно место у души, има професорка књижевносги Александра Мишић.

-Парадоксално, иако видим лепоту у уметности и уживам у њој, имам необичну навику да све што напишем обришем. Све што напишем чини ми се наивним. И јесте наивно. Али моја професорка је препознала неку вредност у тој наивној књижевности. Почела је да предаје нашем одељењу у другом разреду, када је прошла најтежа битка. Први разред сам завршила једва као одлична, али сам га завршила, била сам задовољна и са неком неодређеном надом пошла сам у други. Дошла је нова професорка на час српског. Нисам пуно марила. Била је плава као и свака друга професорка књижевности и то је било довољно. Прошао је затим први писмени задатак, сећам се, писала сам из перспективе Патријарха Арсенија III Чарнојевића. Професорка је затражила да га прочитам разреду, ни то није била нека новост, а затим ме похвалила. То је био почетак дугог заједничког путовања на различите конкурсе, смотре, такмичења и најзад, освајања. Увек сам волела да пишем и говорим, али она ми је улила самопоуздање да не бришем баш све што напишем. Та искра ми је фалила до тада, а затим, када ми се вратила, поправила сам и остале оцене. Ипак, нисам због тих оцена трећа у генерацији, већ управо због такмичења из српског језика и књижевности. Много се добија бодова када идеш на такмичења. Па ипак, када сам добила ову титулу, оно што сам осећала није био понос. Била је сврсисходност. Испуњеност срца. Осећала сам да сам способна, компетентна да се носим са проблемима. Шта могу више да тражим? Можда сам стекла и мало мудрости за ове четири године, те знам да је ово тек почетак и да труд, лепота и љубав тек почињу. И увек ће почињати, све док свиће нови дан. А са њима и проблеми.

И тако долазимо до краја ове приче, али и почетка једног новог поглавља у Маријанином животу. Цео овај не баш лак пут водио ју је и ка избору будућег занимања. Уписала је психологију на Филозофском факултету у Београду, а ми је већ сада видимо како с радошћу и међу колегама с  којима дели иста интересовања, упија нова знања и полако крчи пут до својих звезда:

-Више него икад свесна сам да људи имају проблеме, „стварне“ проблеме са којима се тешко боре. Желим и знам да могу да им помогнем. Зато сам уписала психологију. Видећемо како ће то ићи. Али не бринем се, људима се може помоћи сваки дан, на хиљаду и један начин.

Гордана Домановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.