МАРИЈА ПЕТРОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ГИМНАЗИЈЕ

• 

• 

ГЛАС ђака генерације (3)

МАРИЈА ПЕТРОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ГИМНАЗИЈЕ

Понекад неко уради нешто тако савршено да је најбоље ништа не дирати. У овом случају то је текст којим се Марија Петровић, ђак генерације  чачанске Гимназије, у неколико „задатих“ слика представила читаоцима нашег листа и портала. Уживајте, драги читаоци…

Рођена сам овде, у Чачку, где сам завршила Основну школу „Милица Павловић“. Одатле сам понела познанства, прегршт искустава. Од људи који су у том периоду нарочито утицали на мене, посебно бих издвојила своју учитељицу Горицу Ђоковић, као и разредну Мирјану Маринковић. Такође, верујем и да би се већина моје генерације радо присетила наставника Бобана, наставница Иване, Оливере, двеју Зорица и Маријана, који су умногоме обележили наше школовање у „Милици Павловић“.

Из тих дана посебну љубав гајим према природним наукама, али и језицима, нарочито немачком. Захваљујући успесима на такмичењима у основној школи, добила сам шансу да учествујем на Међународној олимпијади из немачког језика, јула 2018. године, али и понела титулу ученика генерације.

Гимназију у Чачку, природно-математички смер, уписала сам 2018. године. Одељење ми је још од уписа било мање-више познато, с обзиром на то да је већина бирала тзв. DSD, односно напредни немачки, тако да, када смо на летовању у Улцињу гледали спискове, једина изненађења била су индекс одељења и име разредне – Снежана Вранић, професор биологије.

ШКОЛСКИ ДАНИ

О чачанској Гимназији не треба много причати – чини се као да сви све знају, како је свима све јасно. То је истовремено био и баук и циљ нас клинаца. Уписали смо је мислећи да ће то бити тек наставак основне школе, поткрепљени искуствима старијих од себе. Ипак, школа која је нас дочекала – била је нешто другачије. Неке ствари се не описују – оне се проживе, а, уколико се ставе на папир, напросто бледе.

Био је понедељак, 3. септембра 2018. године. Ми смо седели у учионици број 37 и згледали се помало збуњено када је ушао професор Крунић. Наслонио се на велики црвени дневник (који је, у међувремену, из сећања и из школа отерао овај нови, електронски), и рекао: „Добар дан. Моје име је Дејан Крунић, а ви имате ту несрећу да вам ја предајем српски језик.“

Причао нам је професор тог часа о свачему (као, уосталом, и сваког наредног). Почев од библијског: „У почетку беше реч…“ А онда, како „приче о судбини човековој“ обично и теку неправолинијски, стигли смо и до финског епског јунака Ваинамоинена, који је својом песмом померао планине.

Да нам је професор том причом из „Калевале“ обележио школовање, схватићемо тек неколико месеци касније, крајем марта и почетком априла 2019. године, када је интернетом почела да се шири слика наше другарице Мине, уз речи „новац“, „лечење“ и „апластична анемија“. Осврћући се сада на тај период, могу слободно да кажем да је то био један од ретких тренутака када смо ми као гимназијалци, и ми, као Чачани, били већи од свих планина које су се пред нама уздизале. А од свих нас, највећа је и најјача била управо Мина, нама и путоказ и доказ да немогућег у животу нема.

Наше школовање обележило је много црног. Преминули су нам многи драги професори, али и другови: Урош, Иван, Лука, Огњен, Никола… Сенке тренутака растанка од њих надвијаће се заувек над нашим средњошколским успоменама. Њихови осмеси биће навек део наших најлепших дана, у којима смо напречац постали људи. Нека им је лака земља и ведро небо.

Превалили смо преко главе заједно и пандемију. Гледали се под маскама, слушали се преко видео-позива. У збиру, нисмо научили много о интегралима и латинским деклинацијама, нити о римским краљевима и класама органских једињења, али то тако обично и бива. Доста смо и заборавили, ту се кривица обично дели на више чинилаца, те своди на несавршеност људског памћења и науком тешко објашњиву ђачку потребу да се „мало шмира, а мало бриљира“.

Чачанској Гимназији, тој „кући наше младости“, ипак, морамо бити захвални. Она нам је отворила врата, пружила шансу да тражимо сами своје путеве, да растемо, и да у том налазимо срећу и да срећу за себе стварамо. Пригрлила нас је, научила штошта. Александар Македонски једном је наводно рекао да родитељима дугује то што је жив, а својим учитељима то што заиста живи. Уз његовог учитеља Аристотела могли би свакако раме уз раме стати и поједини великани који под овим кровом већ деценијама испраћају матуранте на животни пут.

ВРЕДНОСТИ КОЈИМА ТЕЖИМ…

Не волим излизане цитате. Хиљаду пута смо чули да се кроз трње долази до звезда, а некад нисмо баш сигурни ни ка којим то звездама идемо, нити шта је тачно трње на том нашем путу. Ипак, чини ми се да сам за четири године у Гимназији, додуше тежим путем, научила једно, што се може свести на (не тако излизану) реченицу из првог поглавља „Великог Гетсбија“: „Када ти дође да некоме судиш, сети се да није свим људима на овом свету живот ишао наруку као теби.“

Не волим ни да генерализујем, па тако ми се чини ни да све те „огромне разлике“ између моје генерације и старијих нису толико видљиве. Ми смо можда слободнији и сналажљивији, али то би могао бити и белег младости. Запитајте се: да ли је у младости било ичег чега сте се плашили или либили? Списак је вероватно кратак.

Не волим, такође, ни да систематизујем и просто декламујем своја мишљења. У тој систематизацији се увек неки кључни део изгуби, па понеке ствари немају много смисла. Зато ми је, вероватно, и тешко да одговорим на ово питање. Хегел каже да је истина целина, те да се као таква може спознати само у оквиру система. Тешко је тако упознати и човека на основу неколико углачаних животних и моралних начела, а не задобити погрешну слику. Ипак, потрудићу се да неке од својих ставова преточим у неколико (можебити излизаних) цитата и анегдота.

Један од највећих немачких сликара и графичара Албрехт Дирер, познат и као човек који је „донео“ ренесансу на север Европе, записао је једном приликом следеће: „Кажи своје мишљење једноставно, остани при истини, и никад из лукавости немој рећи ништа другачије од оног што ти је око срца.“ Без намере да генерализујем, јер, рекох већ, генерализовање не волим, чини ми се да ово, и као генерација, и као човечанство често заборављамо.

А на списак тих често заборављених ствари може се додати још много тога, почев од вере у друге и себе. И ево, још једна школска година је готова. Осмаци су положили малу матуру, моја генерација је уписала факултете. Гледајући уназад, смејемо се заједно нервирању, како сопственом, тако и бризи родитеља. Нико се не нервира као родитељи.

Душко Радовић једном је рекао: „Немојте терати децу да баш данас уче! Зашто баш данас? Ако до данас нису учила, не морају ни данас. Шта се може научити за један дан? Све што данас и науче, до сутра ће заборавити. Шта ви имате од тога што сте паметни? Глупу, лењу и неваспитану децу.“

Али ето, делом у нади да не испаднемо „глупа, лења и неваспитана деца“, а више из сопствене жеље да зацртане циљеве остваримо, учили смо колико смо учили, на крају и уписали то што смо хтели.

На матурској вечери 30. маја имала сам част да се обратим својим вршњацима. Без намере да дужим, јер „краткоћа је срж знања, а опширност спољни накит и удови“, рекла сам им једно: „Срећа није ни врлина ни задовољство, ни ова ствар ни она, већ напросто раст. Срећни смо када растемо.“ (Џ. Б. Јејтс) Пожелела сам им да такву срећу и спознају, да је на свом путу налазе, и да је, што је још важније, сами стварају, за себе и за људе око себе.

БУДУЋНОСТ

О будућности не волим да размишљам у детаљним цртама, јер ми је живот често показивао колико непредвидив може бити. Ја, ипак, већ цело своје гимназијско школовање знам чиме хоћу да се бавим, а дуго, такође, и шта желим да студирам.

Да желим да мој позив буде наука схватила сам још септембра 2018. године – неке ствари десе се просто у тренутку. Тада сам одлучила и да желим да се бавим генетичким инжењерством, те је логичан след био модул Молекуларна биологија и физиологија на Биолошком факултету Универзитета у Београду. А да је наука прави пут за мене показала сам и себи и својој породици више пута, скорије када сам учествовала на програму праксе за средњошколце у CERN-у, у Швајцарској.

У школовању и животу уопште, пред свако такмичење, тест, било какав избор или доношење неке одлуке, имала сам подршку своје породице, нарочито баке. Сви они су на време схватили да су неки од мојих ставова непоколебиви, а поједини избори непроменљиви, и трудили су се да ме у њима подрже, ма колико се они понекад косили са њиховим виђењем света и будућности.

А моје виђење будућности? Нисам сигурна. Трудим се да не планирам било шта с превише варијабли – ту увек наиђе пре или касније какво разочарање. Ипак, надам се да ћу све што будем радила, чинити „на ползу рода својега“, и да ће свет због тога бити барем трунку бољи.

МОЈ ГРАД

Чини ми се да ми Чачани, ма одакле потицали и ма где живели (Алваџиница у мом случају), увек непогрешиво гравитирамо ка Морави. Кроз њу и уз њу смо лети корачали (ретки, храбрији и пливали), крај ње смо за собом оставили неке од својих најлепших дана.

Када је Јован Цвијић балканске народе сврставао у типове, међу Динарце завео је становнике моравске Србије, Херцеговине и Хрватске. Рекао је да изгледају грубо, али да су осетљиви и осећајни, да „држе до поноса и части“, а да им је самопоуздање безгранично, да умеју бити охоли и сујетни, али и гостопримљиви и срдачни. Склони веровању у судбину, наклоњени природи. Какви људи – такав град. Наизглед груб, ипак радо дочекује госте. Једино је ту наклоњеност ка природи заборавио – каткад се чини да је управо жила Мораве једина веза са оном дивљином Голије, Повлена, Таре, и нама ближих, вечитих путоказа – Овчара и Каблара.

На линији живота овог града већ више од осам векова, на највишем месту, које Морава никад није плавила, оцртава се тлоцрт испрва манастира Богородице Градачке, а данашње цркве Вазнесења Господњег. Вук Караџић за њу 1820. године пише да је „неколико пута турчена и крштена“, разрушавана такође, укључујући и за време Првог српског устанка. Њена судбина као таква нераскидиво је везана за судбину Чачка и темперамент Чачана, спремних да вазда терају своје, чувају, бране, руше и изнова из пепела стварају неки нови град, који старог себе једино каткад у зеленом огледалу Мораве препознаје.

Да је Чачак најлепши град на свету – није. А то није објективно ни ценити. Какав је, да је, мој јесте. Онолико колико тачка на карти може бити. Има већих, величанствених и грандиозних; има мањих, љупких и дружељубивих. Има их – читав свет, цела кугла земаљска која чека да буде откривена. „Ипак“, забележио је једном, такође Динарац, Момо Капор, пишући за ЈАТ-ову Ревију, „после сваког путовања постајемо свеснији вредности нашег малог врта, комшилука и улице у којој смо одрасли, али то нећемо схватити док не обиђемо читав свет.“

Приредила: Гордана Домановић