ПИШЕ: ДР МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ, ИСТОРИЧАР
Најстарија прошлост манастирске цркве Св. Благовести у Трнави није позната. Према народном предању храм је подигнут у средњем веку, и везује се за делатност Светог Саве. Поузданих података о времену настанка свакако нема, али се зна се да је храм обновљен 1554. године. То је ипак поуздан знак да је раније постојао, и да има средњовековно порекло, јер Турци нису дозвољавали подизање нових цркава.
Храм је данашњи изглед добио тек после Хаџи Проданове буне из 1814. године. Црква је грађена ломљеним каменом као једнобродна грађевина, са полукружном олтарском апсидом на истоку и малом припратом на западу. На јужном зиду храма постављене су две мермерне спомен-плоче, посвећене ратницима из овог краја који су изгинули у ослободилачким ратовима 1912–1918. године (рад чачанскиог вајара и каменоресца Франческа Барбеље). Поводом обележавања 150 година од Хаџи Проданове буне, поред врела Трнавске реке постављена је бронзана спомен-плоча. Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви започели су још 1970, а током 2008. започели су и радови на скидању земљаног наноса и изради дренаже око цркве.
Споменик Хаџи Продановој буни (рад Лепосаве Милошевић-Сибиновић из 1989) постављен је у јужном делу манастирске порте. Развијена застава са крстом на врху обликована је у мермеру, и на њој су приказане рељефне фигуре у покрету. На челу групе је игуман Пајсије, а иза њега Хаџи Продан Глигоријевић са устаницима.
Споменик свакако није случајно постављен у порти манастира. Наиме у време после пропасти Првог српског устанка (1813), многе војводе и народни прваци нису побегли преко Саве и Дунава са својим породицама попут Карађорђа, већ су остали у покореној земљи да деле судбину народа. Осим Милоша Обреновића и његове браћа тако су поступили Лазар Мутап, Милић Дринчић, Аврам Лукић, као и Хаџи-Продан Глигоријевић.
Фото: Г. Д.
Насиља Турака у то време била су велика и појачала су се када је Хуршид-пашу у јесен 1813. године у Србији заменио Сулејман-паша Скопљак из Босне, који је годинама ратовао против устаника из Србије. У Чачак је октобра 1813 године за мутеселима постављен Латиф-ага, родом из Слишана код Лесковца, који је спроводио терор на локалном нивоу.у
Због страха од новог устанка Сулејман-паша Скопљак је током 1814. спроводио велике репресије у Србији. По наређењима чачанског мутеселима Латиф-аге убиства су вршена и у Пожешкој нахији. Терор је ипак био селективан, јер је Латиф-ага штедео утицајне и богате појединце, као што је био Хаџи-Продан Глигоријевић са којим се лично познавао. Заузврат Хаџи-Продан Глигоријевић је учествовао у одржавању реда и гоњењу хајдука са Турцима. Пошто се 1814. у чачанском крају раширила куга, Латиф-ага и Хаџи-Продан склонили су се у трнавски манастир како би се изоловали и избегли заразу. Међутим, у манастиру је игром случаја и услед велике напетости дошло до сукоба Срба и Турака. Хаџи Проданов брат је са својим људима убио неколико Турака, што је био непосредни повод за буну која је планула 26. септембра 1814. године. Много дубљи узроци садржани су у насиљима Турака и општој несигурности која се тешко трпела, а планови за отпор уобличавани су на сатснцима народних првака, попут оног са почетк септембра у манастиру Стјеник по Јелицом.
Против подизања буне били су многи кнезови, па и Милош Обреновић који није хтео да прихвати вођство устанка. Нешто раније, јуна 1814. године, београдски везир Сулејман-паша поставио је кнеза Милоша за баш-кнеза три нахије: крагујевачке, рудничке и чачанске, чиме је он постао одговоран и за подручје где је избила буна.
Хаџи Проданова буна одвијала се спонтано, без припрема и визије ширења, више као резултат великог незадовољства народа него смишљене акције за коначно ослобођење. Трнавски игуман Пајсије Ристовић одржао је народни збор на брду Илијаку у Трнави, позвао народ на борбу, а за вођу устанка изабран је Хаџи-Продан Глигоријевић. Устанак је плануо и у Гружи, а Латиф-ага је слао војску из Чачка да смири устанике, а буну у чачанском крају гушио је и кнез Милош Обреновића. У Пожешкој нахији где је избила буна није трајала дуже од пар дана, али је зато са већом силином настављена у суседној Крагујевачкој и Јагодинској нахији где је сурово угушена.
У Чачку се прикупила Турска војска под командом Имшир-паше, која је харала по околном подручју. Турке су у акцији хватања устаника у Драгачеву, па и игумана Пајсија Ристовића, пратили и српски одреди које је регрутовао Милош Обреновић. Један од старешина био је и Арсеније Ломо, који је после хватања игумана Пајсија убио потказивача и побегао у шуму. Убиства устаника по Драгачеву организовали су Латиф-ага и Радослав Јеличанин. Кнез Милош је са Турцима хватао устанике по Гружи. Било је то страшно време, јер су Турци масовно одводили жене и децу у робље, што им је обећавано као награда пре похода. Ћаја-паша је у свој харем у Београду одвео 100 српских жена. Нико није био сигуран, па ни породица Милоша Обреновића која се крила у кабларским пећинама.
Ухваћени устаници имали су стравичну судбину. Игуман Пајсије је са осталим заробљеницима спроведен у Београд, где је жив набијен на колац. Међу заробљенима био је и ђакон Авакум, који је са песмом ишао на губилиште. Због храбрости Турци су му понудили да пређе у ислам и спасе живот, што је он одбио. Ипак, он је доживео „милост”, најпре је убијен ножевима, а тек онда набијен на колац. Хаџи-Продан Глигоријевић успео је да се пребаци у Аустрију и да избегне репресалије које су однеле преко 400 живота. Шпалир Срба набијенх на колац протезао се од Стамбол капије која се налазила поред данашњег народног позоришта, па све до близу Ташмајдана.
