Пише: др Милош Тимотијевић, историчар
МАНАСТИР НИКОЉЕ ПОД КАБЛАРОМ
Храмовна слава манастира Никоља под Кабларом обележава се сваког 22. маја када се слави „Млади Никола”, Пренос моштију Св. Николе из града Мире у Малој Азији у јужноиталијански град Бари.
Манастир Никоље данас је најстарији храм у Овчарско–кабларској клисури. Као и за већину манастира у клисури, ни за Никоље се не зна када је основано и ко је био ктитор храма. Према архитектонским карактеристикама са великом сигурношћу може се претпоставити да потиче из средњег века, највероватније из времена с краја XIV, односно почетка XV века, и вероватно је настао трудом монаха синаита. Први писани помен манастира забележен је у турском попису из 1476. године.
Фото: Мима и Зоран Зиндовић
Никоље је био значајан манастир у коме је постојала важна преписивачка делатност, монаси су се бавили граверским занатом, као и сликањем икона. Наос цркве манастира Никоља живописан је 1587, а припрата и спољни јужни зид 1637. године. Није познато да ли је црква раније имала фреске. Испод живописа из 1637. године, у припрати храма, виде се остаци старијих фресака, али није познато када су оне настале.
Забележено је да су Никоље посетили патријарх Максим 1671. године, у рано пролеће и по великом снегу, као и патријарх Арсеније III Чарнојевић 1683. године, у доба почетка Бечког рата. Ово је време Велике сеобе Срба преко Саве и Дунава, када је велики број манастира у клисури уништен или је запустео. Никоље није разрушено, али је остало сачувано предање да је два пута горело, можда баш у ово доба, када су страдали и многи други манастири у клисури.
Још су ређи подаци о Никољу XVIII века. Зна се да су 1723. године из Никоља у Сретење пренесене књиге које су припадале запустелом манастиру Јовању. У Никољу је 1755. године монах Пахомије оставио запис на једном минеју, што је доказ да је манастир са братством постојао и живео. Књиге су и даље преписиване, као и у ранијим вековима.
Монаси у Никољу забележили су 1757. године велика турска насиља, али и насиља домаћих људи (хајдука) који су 1759. године убили игумана кир Ђерасима. Несигурност и страх условили су да је Никоље тада запустело, највероватније због нередовних прилика и пљачки османске војске у Београдском пашалуку, која се припремала да иде у рат са Русијом (1768–1774). Срећом само три године касније (1775), у Никоље долази Георгије Макаровић Дедејић са пет калуђера из херцеговачког манастира Добриловине, који су се ту склонили од насиља Турака из Колашина. Они су обновили манастир и снабдели га богослужбеним књигама и другим црквеним потребама.
Дедејић је у Никољу постао архимандрит, после чега је ишао у Јерусалим на поклоњење Гробу Христовом. Турци су 1780. године поново пљачкали Никоље, а Георгије Дедејић који је тада био игуман, активно је учествовао у ослободилачким подухватима српског народа, најпре као аустријски обавештајац 1784. године, а затим и у борбама српских устаника са Турцима у аустријском продору у северну Србију 1788–1790. године. За ову услугу Аустријанци су му доделили годишњу пензију од 25 дуката. Манастир се тешко опорављао од пљачки и вишедеценијског сиромаштва, монаси су живели у обичним колибама, а једино је храм био неоштећен.
Архимандрита Хаџи Георгија заменио је јеромонах Атанасије Радовановић, рођен 1771. године у Милићевцима. Овај старешина Никоља био је веома присан са кнезом Милошем. За време Првог српског устанка, 1811. године манастир је препокривен, а Атанасије Радовановић је 1817. године посетио Јерусалим. За време овог архимандрита цео крај је прошао кроз драматичне догађаје Другог српског устанка.
Нову обнову манастира покренуо је игуман Мелентије Петровић 1852. године. Црква је потпуно омалтерисана и том приликом прекривене су и фреске на јужној фасади храма који је добио и низ слепих аркада на фасадама певница и олтара (1859).
Почетком XX века у Никољу су била само два калуђера, а Први светски рат и окупација донели су нове невоље са аустроугарским војницима који опљачкали манастир и однели два звона (од 60 и 120 килограма) на којима су били натписи Милоша Обреновића. Нова обнова уследила је 1932. године. Са јужне стране храма скинут је малтер, чиме је поново откривен слој фресака. Пред Други светски рат манастир је подигао и нови конак са источне стране цркве.
Рат и окупација 1941–1945. године оставили дубок траг и у животу манaстира Никоља. Малтретирања, прогони, па и убиства, нису мимоишли ни монахе. Немци су 1943. године одвели игумана Мину (Јовановића), са свим братством као таоце у Чачак, а само неколико дана после овог догађаја Бугари су убили јовањску игуманију Катарину, која је примила старешинство над Никољем. После овог догађаја Немци су из затвора у манастир вратили цело братство. Нове невоље долазе са успостављањем нове комунистичке власти 1945. године. Игуман Мина и братство манастира оптуживани су да сакривају равногорце, што је довело до нових малтретирања. Нова власт је од манастира захтевала и да испоручује „вишак житарица” које нису потребне за исхрану монаштва и стоке.
Никоље 1946. године, вероватно први пут у својој историји, постаје женски манастир, са монахињама које су прешле из манастира Вазнесења. Нова власт је и монахиње, као и претходно мушко братство, оптуживала да скривају равногорце, тако да су и оне доживеле прогоне. Целокупно сестринство је 1947. године отишло из Никоља, а игуманија Илина је одведена у затвор. Нова власт се није зауставила само на прогону монаштва, већ је одузела највећи део манастирских имања, а у исто време активно су покушавали да многе монахиње одврате од живота у манастиру.
То је било време великих искушења, али је манастир Никоље опстао. Током 1947. и 1948. године Никоље је поново за кратко постало мушки манастир. После одлуке да се Јовање поруши и потопи (1954), из овог манастира у Никоље прелази целокупно сестринство. Од тада Никоље је женски манастир без прекида.
Захваљујући делатности Народног музеја у Чачку и Завода за заштиту споменика културе у Краљеву манастир Никоље је у неколико махова поправљан. Најпре су вршени радови на конаку (1955), а затим и на манастирској цркви (1956–1960). Приликом велике поплаве 1965. године Западна Морава се излила из корита, а Никољска црква потопљена до једног и по метра висине. То је довело до озбиљних оштећења, која су и данас видљива. После ове велике поплаве извршено је чишћење фресака (1966), као и сликарско–конзерваторски радови на живопису фасаде, олтарском простору и наосу (1978/79). Наредне сезоне (1979/80) су извршене реконструкција и рестаурација иконостаса, а црква је препокривена и омалтерисана. Током 1975. године извршени су радови и на конаку кнеза Милоша, када је промењена кровна конструкција.
Сестринство манастира је уз помоћ приложника успевало да обнавља и проширује манастир. Међу данашњим манастирским зградама истиче се конак подигнут 1954, као и трпезарија са поткровљем из 1974, да би 2001. године манастир је надзидао постојећи конак. Подигнута је и једна капела (1984) уз конак из 1907. године. Капела је посвећена Воздвижењу Часног крста и осликана је 1999. године, а њена посебност су медаљони светитељки по којима су монахиње добиле своје монашко име. Никоље је 1989. добило и малу али драгоцену ризницу која је отворена за посетиоце
