МАНАСТИР ЈОВАЊЕ ПОД КАБЛАРОМ
ПИШЕ: МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ, историчар
Пробијајући се између масива Овчара и Kаблара Западна Морава прави велике меандре. На левој обали реке, на највећој окуци Мораве, смештен је манастир Јовање. Данашња локација, нешто удаљенија од обале, новијег је датума и резултат је премештања манастира након потапања првобитног места на коме је био изграђен. Некада је манастир Јовање био много ближе реци, попут манастира Никоља. Сви храмови у клисури подигнути су тако да буду одвојени од остатка света, а посебној изолованости Јовања доприноси нарочито место на коме је манастир подигнут. Манастирска слава је Јовањдан (или Ивањдан) који се празнује 7. јула (24. јуна по јулијанском календару).
Некада је владало уверење да манастир Јовање потиче из XIII века. Ова тврдња се везивала углавном за постојање куле на узвишењу где се данас налази манастир Успење. Археолошка испитивања су утврдила да је кула саграђена у XIV веку, али да трагови живота поред ње потичу још из X века, а поједини налази указују на још старије епохе (праисторијско и античко доба). Међутим, стилске карактеристике цркве манастира Јовања, која је постојала пре рушења 1954. године, говоре да храм није могао бити старији од XVI века, када је вероватно подигнут на темељима старије грађевине. Највероватније да је и Јовање настало доласком монаха исихаста у клисуру, али остаје нејасно колико је утврђење изнад манастира имало удела у оснивању, односно да ли је ту постојало неко старије култно место.
Први писани трагови о постојању манастира Јовања потичу тек из османског периода (XVI век). Овај податак нас наводи на претпоставку да је манастир био запустео, или чак порушен, после пропасти српске средњовековне државе, да би у XVI веку био обновљен. Због сличности архитектуре Јовања са оближњим Никољем, које се први пут помиње 1476. године, вероватна је претпоставка да је и Јовање манастир из XV века, грађен у моравском архитектонском стилу и можда обновљен на старијим темељима након пропасти српске средњовековне државе.
Мало је података о животу Јовања у првим вековима постојања манастира. Остале су забелешке да су у манастиру 1561. године монаси преписали један минеј (месечник). Исти посао је рађен и 1563, као и 1566. и 1567. године. Предузимани су и озбиљнији преписивачки подухвати, као што је било писање јеванђеља 1571. године, када је преписан и један минеј. Монаси су 1574. године преписивали и беседе св. Јована Златоустог, а следеће године један минеј. Овако обимна преписивачка делатност говори о значају овог манастира.
То су и једини подаци о Јовању из XVI века. Време уништавања и разарања однело је готово све трагове живота и постојања монашке заједнице. Манастир је највероватније страдао 1690. године, у време Велике сеобе Срба преко Саве и Дунава, када су запустели и многи други овчарско–кабларски манастири. Ипак, преостали монаси у клисури трудили су се да и у то тешко време сачувају трагове духовног и интелектуалног рада. Тако су 1723. године књиге из запустелог Јовања пренете најпре у Никоље, а затим у манастир Света Тројица. Једно јеванђеље је однето у Ариље.
Манастир Јовање остао је пуст током читавог XVIII века, а када га је 1820. године посетио Вук Караџић само су камени украси на вратима и прозорима сведочили о лепоти некадашњег храма. За обнову Јовања требало је сачекати још три деценије. Наиме, један дечак, чобанин, у сну је добио налог да обнови манастир, а новац ће се већ сам од себе наћи. Тако се и десило. Када се једна његова коза заглавила у рушевине манастира, ту је пронађен и ћуп са златом. Тадашњи епископ Никифор Максимовић, који је већ обновио Преображење 1811, и Сретење 1818. године, дао је одобрење за обнову Јовања. Дечак који је имао визију касније се замонашио, добио монашко име Филимон и остао старешина манастира Јовања до своје смрти.
Није забележено када је тачно почела обнова манастира. У старијој литератури говори се да је Јовање обновљено 1840, али записи на цркви и документа говоре да се то десило 1849. године. Обнову је водио монах Филимон. Изгледа да црква манастира Јовања није била потпуно срушена. Сви дозидани делови јасно су се разликовали од старих и били су препознатљиви све до рушења манастира 1954. године. Манастир је свечано осветио епископ Никифор Максимовић 1850. године, када је храм највероватније добио и иконостас. Данас су од тог иконостаса сачуване само две иконе које је урадио Јанко Михаиловић Молер.
Али, иако је манастир обновљен, за одржавање стабилне монашке заједнице није било довољно снаге. После смрти монаха Филимона 1879. године, манастир је запустео. Народ је долазио код храма само на дан манастирске славе да упали свеће, помоли се Богу и направи весеље. Јовање је следећих пола века било ненастањено.
За успостављање поновног живота у манастиру заслужан је епископ Николај Велимировић. У Јовање је 1934. године најпре дошао извесни Марко са својом породицом (рођак монаха Филимона), да би манастир 1936. године био претворен у парохијску цркву. За свештеника је постављен отац Георгије Дунић, који је тек завршио богословију, али он је исте године премештен, па је Јовање поново остало пусто. Ипак, исте године у Јовање је дошао духовник, архимандрит Рафаило Хиландарац, са дванаест сестара из манастира Калишта. Тако је Јовање постало први женски манастир у Овчарско–кабларској клисури. Долазак калуђерица био је новост за целу околину која није навикла на женско монаштво. Калуђерице су дочекане са подсмехом, па и агресијом, али се временом околни свет навикао на њих. Ускоро је манастир постао веома посећен, добијани су бројни прилози, а нарочиту помоћ пружио је богомољачки покрет са својим најистакнутијим чланом Бошком Топаловићем, будућим монахом Рафаилом. Ускоро је у Јовању било тридесет и пет монахиња и искушеница, што је била велика заједница. Архимандрит Рафаило Хиландарац умро је 1937, а 1939. године и игуманија Ирина која га је наследила.
Рат је донео нова искушења за манастир. Током устаничке 1941. године, за време краткотрајног ослобођења, партизанска власт је над имањем Јовања и Никоља поставила свог комесара, што је била најава свега што ће се десити након 1945. године. Окупација је донела и смрт нове игуманије Катарине, коју су Бугари убили 3. октобра 1943. године, убрзо након што је добила управу и над Никољем које је опустело након одлуке окупаторске власти да се сви монаси из овог манастира одведу као таоци. Нова игуманија постала је монахиња Текла, која је на челу манастира остала све до 1954. године, када је цео манастир срушен и потопљен. Исте године сестринство је прешло у манастир Никоље, који је тада први пут у својој историји постао женски манастир.
Стари план да се у клисури направи хидроелектрана почео је да се остварује тек педесетих година XX века. Због бране у Међувршју било је неопходно потопити и место где се налазио стари манастир Јовање. Занимљиво је да није сачуван ниједан од вредних архитектонских детаља са јужног портала који је био репрезентативан, попут камене пластике у манастиру Светој Тројици. Није сачуван ни стари иконостас.
После потапања старог Јовања родила се идеја да се сагради нови манастир, одмах изнад старе локације. За савет је питан и епископ Николај Велимировић који се тада (1955) налазио у емиграцији. Он није подржавао подизање новог манастира, надајући се да ће нове врсте енергије (атомске централе) убрзо заменити хидроцентрале. Владика Николај је предлагао да се испод Успења сагради једна приземна грађевина са олтаром посвећеним св. Јовану. Следеће, 1956. године, епископ Николај је умро, а одбор за подизање новог Јовања ипак је кренуо у подизање новог манастирског комплекса. Са том идејом се сложио тадашњи епископ жички и потоњи патријарх Герман. У грађевинском одбору били су Бошко Топаловић, који се ангажовао и приликом подизања манастира у клисури пред Други светски рат, као и свештеник Миливоје Маричић, који је био председник грађевинског одбора. Нови манастир је пројектовао архитекта Драгомир Тадић, један од наших ретких стваралаца који су се бавили црквеном архитектуром у то доба.
Данашњи манастир није истоветан са изгледом старог Јовања. Нови манастир свечано су 31. маја 1959. године осветили патријарх Герман и администратор епархије жичке. Управа над манастиром поверена је тадашњој монахињи Катарини, каснијој игуманији манастира. Нова преправка Јовања изведена је 2001. године. Финансирање и пројектовање ових радова извео је Милош Велимировић, предузетник из Чачка.
