ПИШЕ: др Милош Тимотијевић, историчар
МАНАСТИР БЛАГОВЕШТЕЊЕ ПОД КАБЛАРОМ
Манастир Благовештење налази се на благој узвишици изнад садашњег насеља Овчар Бање. Природно окружење у којем је манастир подигнут надахњује својом лепотом. Кршевите литице Каблара, затварају видик ка северу, док је према југу поглед ограничен шумовитим западним падинама Овчара. Непосредно испод манастира протиче Западна Морава, која управо од Благовештења прави уску клисуру. Манастир је постављен тако да се од њега пружа видик прeма истоку куда одлази вода Мораве у дубину клисуре, чији се теснац јасно разазнаје од места где је подигнуто Благовештење.
По својој архитектонским карактеристикама, зидном сликарству, иконостасу и ризници, Благовештењу припада посебно место међу свим овчарско–кабларским манастирима.
Манастир слави Благовести Пресвете Богородице које се празнују 7. априла (25. марта по јулијанском календару).
Благовештење је један од ретких манастира у клисури за који тачно знамо када је подигнут и ко су били његови ктитори. Изнад улаза у цркву стоји натпис у коме се говори да је храм подигнут 1601/02. године трудом игумана кир Никодима, у тешким временима. Храм је изграђен у рашком градитељском стилу. Исте године осликана је и лунета изнад улаза. Духовник манастира, кир Никифор, ангажовао је зографа Митрофана да за богослужбене потребе, поред осликавања лунете уради и неопходне престоне иконе. Као и за друге храмове у клисури, и за овај се може поставити питање да ли је постојало неко старије култно место на коме је манастир подигнут 1601. године. Османлије су забрањивале да се подижу нове цркве, али су зато дозвољавали да се обнављају оне које су биле у рушевинама. На узвишењу изнад Благовештења дана се налази црква св. Илије подигнута на развалинама утврђења из рановизантијског периода (VI век) у коме је постојао живот и у каснијим епохама, као и у XIV столећу. Утврђење је највероватније разорено у следећем веку. Ова кула са мањим утврђењем свакако је служила за одбрану клисуре. Да ли је у утврђењу или његовој близини био неки манастир у средњем веку или нека црква из рановизантијског, па можда и ранохришћанског периода, данас није познато.
Усмено предање приписује манастиру Благовештењу далеко старије порекло од 1601. године и везује га за време изградње манастира Богородице Градачке у Чачку с краја XII века. Трагови рударења у околини Благовештења, који се приписују античком периоду, као и велики број локалитета из ове епохе, подстичу нове хипотезе. Као и многе друге претпоставке и ове треба доказати новим теренским истраживањима. Досадашња археолошка истраживања утврдила су да је црква манастира Благовештења подигнута једновремено и да нема трагова старијих темеља.
Црква манастира Благовештења је једнобродна грађевина зидана од грубљег камена, скромних размера. Стилске одлике архитектуре цркве указују на угледање на рашке средњовековне храмове, што је многе истраживаче наводило да порекло Благовештења припишу средњем веку. У суштини, храм кабларског Благовештења припада скупини споменика који су настали у оквиру рашке градитељске традиције. Благовештење је вероватно грађено по узору на цркву у Ариљу. Посебно место које му припада у односу на све друге овчарско–кабларске манастире односи се пре свега на чињеницу да је до данашњих дана унутрашњост овог храма остала сачувана у само незнатно измењеном облику из времена изградње и осликавања храма. Непосредно по подизању цркве (1602), заслугом и ктиторством игумана Никодима, духовник манастира кир Никифор ангажује зографа Митрофана да за иконостас ослика престону икону Богородице Одигитрије. Исти зограф осликао је 1601/02. године и лунету изнад улазних врата. После подизања храма, израде престоних икона и осликавања лунете, следећих тридесет година монаси су службу обављали у неосликаној цркви сакупљајући средства за тај посао.
Из тог периода сачувано је мало података. У Благовештењу је 1615. године умро смедеревски митрополит Софроније. Нови смедеревски владика Силвестер, направио је три године касније гробницу за Софронија у југоисточном делу припрате. Постоји још један податак из овог периода који говори да је извесни Киријак 1622/23. године преписао у Благовештењу молитвеник. Тек 1632/33. године, за време игумана Михаила, завршен је иконостас, направљен низ икона који је постављен на дрвену преграду која је делила цркву на припрату и наос. Године 1633. црква је у потпуности осликана залагањем игумана Михаила и даскала Киријака. Аутори фресака остали су анонимни, а њихова „рука” препознаје се и у осликавању припрата манастира Никоља и оближњег манастира Јежевице. Тада је и допуњен иконостас са другом групом икона, највероватније 1632/33. године, а свега пар година касније (1638) у цркви се нашла још једна стилски јединствена група икона постављена на дрвеној прегради која је разделила травеје цркве на припрату и наос. Програм слика у оном делу цркве манастира Благовештења који је био предвиђен за припрату (као што је поновљено и у оближњем Никољу) несумњиво представља део општих схватања намене и украса овог простора у првој половини XVII века, његово основно обележје је Богородица, преко које води пут ка спасењу.
Благовештењска црква један је од ретких ентеријера који је тако репрезентативно раскошно украшен у оквиру српске цркве половином XVII века. Без обзира на скромне архитектонске вредности и мале димензије храма, унутрашњи украси овог манастира били су такви да би се њима у то време могле похвалити и много богатије и веће цркве и манастири.
Иако је унутрашњост храма остала прилично неизмењена, подаци из живота манастира су оскудни. Црква је 1644. године по други пут обновљена и прекривена шиндром. Тада је вероватно сазидана нова апсида, јер се стара из непознатих разлога срушила. Она је и данас неосликана. Исте године подигнут је и конак који данас не постоји. То су подаци из записа у рукопису Дела апостолских, преписаног у Благовештењу 1644. године. Преписивачки рад трајао је и касније. Забележено је да се 1681. године у Благовештењу писало једно Правило, односно служба св. Богородици. Преписивач је био монах Симеон.
Није познато да ли је и колико Благовештење страдало за време Велике сеобе 1690. године. Манастирска црква није срушена. У следећем веку број манастира који су имали монахе у овчарско–кабларској клисури био је мали, а вести о њима су оскудне и спорадичне. Ипак, забележено је како је у Благовештењу 1737. године боравио Стефан, митрополит Ахилски и Зворнички, „у доба великих турских насиља”, како је то он запамтио. За следећих више од пола века немамо никаквих података о Благовештењу. На једном јеванђељу из 1372, које су 1799. године укоричили монаси Милентије и Никодим, остао је запис да је игуман Благовештења био Јевстатије.
Манастир је током Првог српског устанка (1809) препокривен. Највероватније да су Турци приликом гушења устанка 1813. године манастир попалили. Вук Караџић је 1820. године забележио да је старешина био Данило, родом из Бистрице у Херцеговини. Поред њега, у манастиру су били његова два млађа брата, као и њихов отац. Није познато колико дуго је Данило био игуман. Сачуван је и његов потпис на рукопису који је он преписао 1817. године. Када је Феликс Каниц пролазио кроз Благовештење (1860), игуман је и даље био Данило, али није јасно да ли се ради о истом лицу. Као јеромонах манастира Благовештења помиње се и Михаил Аксентијевић из Дучаловића, који се замонашио 1855. године.
У опису манастира Ужичке епархије из 1859. године забележени су подаци како је Благовештење покривено шиндром, али да је кров сатрулио и да црква прокишњава. Звонара тада није била подигнута, али су постојала два звона постављена на отвореном простору. Црква је препокривена 1864. године. Најпознатији старешина из друге половине XIX века био је Исаија Катанић из Бреснице. Он је 1869. године подигао нови конак на простору изнад цркве, који је први пут обновљен 1881. године. Игумана Исаију убили су хајдуци 1887. године, највероватније тражећи од њега новац који је манастир убирао од лечилишта у Овчар Бањи. То није био усамљени случај, јер су хајдуци, заправо људи из околних села, и пре овог догађаја малтретирали и прогањали калуђере, тако да су од њихове руке погинула четири монаха.
Имање манастира Благовештења није било мање од Никољског (1820), а записано је да су 1826. године за обрадиво земљиште спахији давали на годину 12 гроша и десетак од сваког плода. Већ шездесетих година XIX века манастир је поседовао 26 хектара ливада и пашњака, четири хектара воћњака и винограда, два хектара шуме и стоку чија је укупна вредност била 5.000 тадашњих динара. Сви издаци манастира покривани су са 2.300 динара. Овакви приходи су омогућили поправку цркве 1864. и подизање новог конака 1869. године. Временом се имовина манастира увећавала, тако да је пред Други светски рат у поседу Благовештења било укупно 216 хектара обрадиве земље и шуме. Највећу вредност имало је земљиште у Овчар Бањи, одакле су убирани приходи од лечилишта и зграда које је манастир подигао. То је био разлог да се 1895. године у Народној скупштини покрене иницијатива да држава убира приходе од лечилишта у Овчар Бањи.
Приликом велике поплаве 1898. године страдали су воденица и ваљарица у Овчар Бањи, власништво манастира Благовештења, као и све друге зграде као и ћуприја преко Мораве. Огромни водени талас, настао пробијањем бране изнад Благовештења (која се формирала услед клизишта), направио је велику штету у клисури и поплавио сва успутна насеља, укључујући и Чачак. Приликом ових киша и поплава велику штету претрпео је и манастир Сретење.
Почетком XX века манaстир је закључио уговор са „Електричним друштвом Oвчар”, што је довело до пробијања тунела испод његовог темеља. Радови су вероватно утицали на пуцање зидова цркве, која је услед склоности паду била ван употребе од 1895. до 1906. године. Манастир је већ 1908. поново запустео, тако да у Благовештењу није било монаха све до 1913. године. Због трошности цркве стари репрезентативни иконостас демонтиран је почетком XX века, да би касније био однет на рестаурацију, која се одужила следећих девет деценија.
Између два светска рата обнову манастира вршио је игуман Митрофан Иванчевић, родом из Лике. Он је 1928. године подигао нови конак, изграђен у стилу ловачких кућа, а други, архитектуре сличне железничким станицама, 1932. године. Иначе, манастир је пред Други светски рат био место где су одржавани велики молитвени сабори Православне народне хришћанске заједнице (Богомољачког покрета) и место где је често боравио епископ Николај Велимировић. Окупација га је затекла баш у овом манастиру, који су током рата често претресали Немци, касније и Бугари. Немци су мучили старешину манастира Благовештења, јеромонаха Николаја Лазовића (родом из Бреснице), да би га касније одвели у логор Бањицу где је као талац стрељан. Нови игуман био је Василије Домановић, који је 1949. године преминуо од последица малтретирања, комунистичке власти. Иако је нова социјалистичка држава била непријатељски расположена према православној цркви и религији уопште, монаси и искушеници у Благовештењу нису нестали. Један од искушеника, Гојко Стојчевић, каснији патријарх Павле, замонашио се 1947. године баш у овом манастиру.
Манастир Благовештење временом је увећавао своје имање, које је 1946. године обухватало укупно 216 хектара обрадиве земље и шуме (139 хектара и 35 хектара „крша”). Читав бањски плац са лековитом водом био је у манастирском поседу. Нова власт је одузела сву имовину у Овчар Бањи и највећи део остале земље, тако да је Благовештење остало са нешто преко седам хектара земље. Манастир је имао и „нарез” у натури – морали су да предају жито и месо.
Стари планови да се у Овчарско–кабларској клисури подигну хидроцентрале, почели су да се реализују после 1948. године, када је целокупно братство из Благовештења отишло у манастир Рачу, одакле је у Благовештење дошао рачански игуман Платон Милојевић. Услед детонација због прављења тунела у брду испод Благовештења, како би се ту поставиле турбине, страдала је црква, већ оштећена детонацијама приликом рушења моста у Овчар Бањи крајем 1944. године (минирање су извршили Немци приликом повлачења из Србије). То је, поред неразумевања нове власти, био још један ударац за манастир у коме је 1949. године преминуо игуман Василије. Нови игуман, Данило Здравковић, није се дуго задржао. Једно време манастир је под управом Преображења, да би 1964. године игуман постао Георгије Добросављевић (1934-2020), родом из Трепче (дошао је као монах из Раче), који је био старешина манастира до 2015. године. Благовештење је данас женски манастир.
После Другог светског рата манастиру су одузета скоро сва имања, чиме је пресечена економска основа за неку битнију изградњу и обнову манастирског комплекса. Игуман Георгије успео је да 1975. обнови конак из 1869. године, а захваљујући Народном музеју у Чачку и Заводу за заштиту споменика културе у Краљеву црква је од 1966. до 1967. године детаљно реконструисана. Поред стабилизације цркве, измењен је кровни покривач, као и сама кровна конструкција.
Важан догађај у животу манастира било је и враћање старог иконостаса из XVII века. После готово читавог столећа, манастир Благовештење је 1994. године добио стари иконостас, делимично рестауриран, чиме је црква највећим делом вратила свој стари ентеријер. Старешина манастира Георгије Добросављевић, подигао је 1995. године нови конак северно од цркве.
