FILMSKA KRITIKA – PREPORUKA ZA GLEDANJE
MALI ČOVEK U BORBI SA DEMONIMA TRANZICIJE
O filmu „Rekvijem za gospođu J.“, režija i scenario Bojan Vuletić, uloge: Mirjana Karanović, Boris Isaković, Srđan Todorović, Jovana Gavrilović, Danica Nedeljković
Piše: Dušan Darijević
Reditelj i scenarista Bojan Vuletić uspeo je da za svoj drugi igrani film obezbedi podršku producenata iz više zemalja (Srbija, Makedonija, Bugarska, Rusija, Francuska), kao i podršku iz evropskih filmskih fondova. Film je sa uspehom prikazan na 67. Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu i na 45. FEST-u, gde je i osvojio gotove sve nagrade u okviru nacionalnog programa Srpski film. Film je i dobitnik „Politikine“ nagrade „Milutin Čolić“.
„Rekvijem“ nudi priču o sredovečnoj udovici Jeleni Stanković – gospođi J, bivšoj adminstrativnoj službenici jedne od propalih fabrika, majci dvoje dece, koja u depresiji nakon smrti muža, ne zna šta dalje i odlučuje da se ubije. Ovaj film pored sve turobne atmosfere i muke koja nas prati od prvog kadra – pištolj na stolu uz doručak i misli o samoubistvu, nudi i nešto drugo, sočan, onako presan crni humor, kakav samo na Balkanu može biti i toplu priču punu razumevanja za sve mane, nesavršenih junaka ovog filma, kakvo je uostalom i naše okruženje. Ova minimalistička filmska priča, gotovo sva u sivo – smeđim tonovima, pod znatnim uticajem rumunskog novog filma, puna je apsurda, naravno kao i naš tranzicijski život koji teško i sa mukom preživljamo, a od potpune propasti nas samo smeh spašava. Glavna junakinja gospođa J, sjajna Mirjana Karanović, koja gotovo do savšenstva precizno, minimalistički svedenom glumom nudi lik letargične, depresivne žene, koja više nije sposobna ni za šta, pa ni da se ubije kako treba. Tu istinska drama i tragedija našeg malog čoveka, čija je duša opustela u surovom okruženju i vremenu tranzicije, sudbina koja je mogla, a i jeste zadesila mnoge od nas, koji se nismo snašli u novom dobu, otimačine i bezdušja, prelazi i u nešto komično, onako baš kako je i u životu, apsurdno totalno, od suza do smeha. U tih nekih sedam dana do godišnjice smrti svog muža, kada i želi da se ubije, naša junakinja, planira i ostvaruje niz potpuno besmislenih radnji. Posebno atraktivne scene su, kada ona onako apatična i sluđena dolazi kod kamenoresca (savršeni Boris Isaković) da joj uradi neke izmene na spomeniku. Majstor, stari hohštapler „vrti je ko burgiju“ ne bi li joj izvuk’o i poslednji evro, koji naravno nema, a sve se predstavljajući kao veliki dobročinitelj, jedan od veoma prepoznatljivih karaktera današnjice i sveta koji nas okružeje. To je samo jedan od bizarnih likova, sa kojima se naša junakinja sreće (ima ih sijaset) na svom putu u smrt, koju doživljava kao spasenje, ali koja nikako da dođe, zato život ne dozvoljava ni da se umre tako lako dok ne prođete kroz pakao tranzicijske administracije, koja vas saleće na svakom mestu, gde želite da ostvarite svoja osnovna ljudska prava. Zgode i nezgode pri pribavljanju osnovnih dokumenata, da dobijemo zdravstvenu knjižicu, uzmemo lekove i njima se otrujemo, da nam upišu staž, ili isplate obećanu otpremninu, predstavljaju naše društvo koje bezglavo juri jednom nogom ka liberalnom kapitalizmu, a drugom još nije izašlo iz socijalističkog – samoupravnog sistema. Neodgovornost, javašluk, nerad i kruta i ograničena birokratija jednog i bezdušnost, izrabljivanje drugog sistema, dovode do bizarnih scena, kad radnik sebi seče prst da bi se njime nahranio, bolna je naša stvarnost u filmu opisana kroz nis efektnih scena koje prikazuju život kakav živimo, gde ne vidimo i ne čujemo druge, a ni oni nas. Pri svemu tome u susretu sa avetima prošlosti i demonima sadašnjosti, naša junakinja zaboravlja na svoje, na najmilije, stvarne i žive, na svoje ćerke, gladne majčinske ljubavi i pažnje. Gde smo i kako smo izgubili dušu i kako nam je oteta, pita se reditelj, koji nas nizom jednoličnih slika iz zimskog, betonskog i opustošenog okruženja gotovo dovodi do očaja i bez rešenja. Jedan posebni kvalitet ovog filma, pored sjajne glume glavnih glumaca, ali i gotovo svih epizodista je i sjajna kamera Jelene Stanković, koja nas „voza“ kroz srednje – krupne i total planove sa glavnom junakinjom u središtu. Nedostatak dijaloga, štur i gotovo nikakav, koji samo naglašava otuđenost i nerazumevanje za patnju drugih, pravo stanje stvari podcrtavaju dvodimenzionalni kadrovi bez dubine koji ističu autističnu atmosferu.
Nakon niza apsurdnih scena u pokušaju da se ubije i dođe do željenog „spasenja“ i mira za napaćenu dušu, na kraju filma bez muzike, reditelj pravi obrt na godišnjicu smrti Oblaka, muža gospođe J. Scena na kojoj se porodica okuplja, na daći kad gotovo preporođena junakinja propeva srpski klasik „Jutros mi je ruža procvetala“, svi zaneme u tom trenutku, bolno, ali i sa osmehom na licu shvatamo da je život, ma koliko težak i turoban bio, jedan i jedini koji imamo. Moramo se boriti i za sebe i za druge, voleti ih i brinuti za bližnje kad im je teško, uživati u svakom trenutku života kojim nam je dat i u svakoj prilici, pa bila to i daća kad se sećamo milih i dragih koji su nas napustili.
Izvanredan film, uz koji ćete plakati i smejati se od srca, čista desetka.
