„ПТИЦЕ ЧАЧКА И ОКОЛИНЕ“ – СИВА ЖУНА
Бојажљива је и мајстор „камуфлаже“. Са својим сиво-зеленим леђима тешко је уочити у шумама где углавном живи. То је један од разлога што су фотографије сиве жуне ретке, иако је има у већем делу Србије, па и у околини Чачка. Овонедељну причу о сивој жуни (лат. Picus canus, енг. Grey-faced Woodpecker), најређој врсти детлића на европском континенту, испричао је за „Чачански глас“ Горан Николић, главни чувар у Овчарско-кабларској клисури.
– Сива жуна припада породици детлића (Picidae), који, углавном живе у шумама на дрвећу. Детлићи су птице средње величине. Ноге су им кратке са дугачким прстима и оштрим канџама. Два прста су окренута ка напред, а два уназад. Приликом пузања по дрвећу одупиру се задњим прстима и репом који има крута контурна пера. Кљун им је прав и јак, помоћу кога одваљују кору са дрвета у потрази за храном и дубе рупе у стаблу при прављењу гнезда. Помоћу дугачког, крутог језика који на крају има кукице могу да изваде инсекте из дрвета. Захваљајући дугачкој језичној кости могу језик да избаце далеко напред – детаљи су о детлићима које наводи Горан.
А сива жуна је крупнији детлић, дужине тела 27-30 сантиметара, маслинасто-зеленог тела и сиве главе, на којој су изражени „бркови“, тамни и танки.
– Забуна у препознавању је могућа само са зеленом жуном. У поређењу са зеленом, код сиве жуне је глава мало мања и заобљенија, а уз то има краћи и тањи кљун, глава је једноличније сива, са мање црног око ока. Има уску тамну пругу са стране браде. Црвена мрља на темену ограничена је само на предњи део, и то само код мужјака – описује он.
Оно што је разликује од своје зелене „рођаке“ је и пискавије, силазно оглашавање. Распон крила јој је око 40 сантиметара, а тежина од 125 до 165 грама. Животни век наше гнездарице станарице је до осам година.
– Распрострањена је у већем делу средње и источне Европе, као и у умереном појасу Азије. Насељава различите отворене старе листопадне и мешовите шуме, низијске и брдске, у којима има довољно старог и трулог дрвећа, често у близини шумских пропланака. Гнезда дуби у стаблима. Период гнежђења је од априла до јуна, када женка полаже пет до девет јаја на којима лежи 17-19 дана. Храни се инсектима и њиховим ларвама по дрвећу, мравима које сакупља по земљи, семењем и воћем – наводи Горан.
У Србији се најчешће може сусрести у брдско-планинским шумама југо-западне и источне Србије. Како Николић каже, редовно се гнезди у различитим типовима шума у Овчарско-кабларској клисури, где се популација процењује на 25 до 30 парова.
– Овчарско-кабларска клисура је идентификована као међународно значајно подручје за птице IBA020. Сива жуна је једна од две најзначајније врсте које су номиновале ово подручје за међународно значајно – истиче наш саговорник.
Ова птица је строго заштићена врста, а како тврде стручњаци, популација у Србији је у благом порасту.
В. Т.
Извор: „Птице Чачка и околине“, „Птице на длану“
Фото: Драгиша Гашо Петровић
