MIHAJLO KRUPEŽ – ODLAZAK JOŠ JEDNE GRADSKE LEGENDE
Drugačije i mnogo bolje je rekla Desanka Maksimović, ali ne čini li nam se da neke ljude vrlo dobro poznajemo, iako sa njima nikada nismo ni razgovarali. Ne moramo ni da se javimo jedni drugima u prolazu, a privuku nas. Osvoji nas lik, pojava, njihovo držanje. U stvari, osvoji nas njihova dobra duša, koju možda ne otkrijemo odmah, ali je osetimo. Vrlo često nepogrešivo. I verovatno su mnogi prethodnih dana, kada su čuli i videli da je ”otišao” Mihajlo Krupež, najpre rekli: ”Znali smo ovog čoveka”! Tačno, znali smo ga. Bio on za nas Majstor Mile, Miks, Bule… Kako god smo ga zvali, a davao nam je slobodu da mu nadenemo nadimak koji god nam je pao na pamet. Rekao bi samo: ”Pusti, mangupe”!
Znali smo ga i zato što je sigurno ušao u svaku drugu, treću kuću u Čačku da popravi veš mašinu, frižider, zamrzivač. Nije mu ni elektrika bila strana. Vrlo često je ulazio u žurbi. Uleti u kuću ”brzinom vetra”, ponudite mu kafu, a on odgovara: ”Kakva kafa! Daj da vidimo šta je problem”. I nije tražio od domaćina da mu pomažu bilo šta, sam pomeri mašinu, otvori i odmah kaže kakav je kvar. Nikada nije ni svoj posao predstavljao kao tešku nepoznanicu, samo njemu znanu. Naprotiv! Ako vam je otišao neki skup deo, pronalazio je načina da što pre i jeftinije nabavi novi. I obavezno osmeh, i kada ulazi i kada izlazi iz kuće. Obostrani! Zadovoljni i domaćini, posebno domaćice, zadovoljan i majstor, zato što je pomogao ljudima.
I opet ta njegova radost i vedrina. Čak i kada ga je nešto ili neko mučio. Možda se, ali vrlo retko požali, a onda zasija: ”Ma, pusti” i ide dalje. Nije se primećivalo da ga bilo šta muči i kada je ostao udovac. Bez svoje Side je podigao Marijanu i Ivanu, koje su majku izgubile u ranoj mladosti…
Voleli smo da nam uđe u kuću takav vedar čovek. Kako kaže narod: ”Nek’ dan lepo započne.” Uveseljavao je i svaki skup, posebno rodbinski i porodični, na kome se našao. Očekivali su svi od njega zanimljive dogodovštine, priče o ljudima i svakodnevici. A bilo ih je. Uvek! Mogao je Mile sa svima. Za njega nisu postojali ljudi koje je valjalo izbegavati. Zato i jeste bio GOSPODIN MAJSTOR. I možda ste ga znali iz Rakove, u kojoj je rođen i odrastao, iz Tehničke škole, sa majstorskog zanata… Radio je u ”Tesli”, ”Gorenju”, ”Jugopetrolu”, na mnogim benzinskim pumpama na kojima je održavao aparate za točenje beznina. U ”Gorenju” je pre četrdesetak godina upoznao svoju buduću suprugu Sidu. Sa njenim ocem, Milošem Ilićem iz Atenice, popravljao je veš mašine i još više proširio dobar glas i o porodici koju je ženidbom stekao.
Taj GOSPODIN MAJSTOR je zajedno sa svojim roditeljima Mirkom i Milenom i bratom izgradio porodičnu kuću u Rakovi.
I nije bio dobar samo za svoju porodicu, suprugu Sidu, ćerke Marijanu i Ivanu, zetove, unuke Anastasiju, Helenu, Emiliju i unuka Gavrila, roditelje, brata Branka i njegovu porodicu, tasta Miloša, taštu Mariju, kasniju partnerku Slavicu i njenu porodicu. Bio je dobar svima. Reći ćete te možda: ”To je nemoguće!”. Nije nemoguće za MAJSTORA GOSPODSKE DUŠE. I ne moramo da budemo kraljevići ili vladari da bismo bili gospoda. Dovoljno je da budemo dobri ljudi.
Mile Krupež je ”otišao” pre nekoliko dana, na Tomindan. Ostavio je mnoge neverne Tome: ”Zar je moguće!”. Jednostavno, neki ljudi nam se čine besmrtnim, kao i njihove dobre duše.
I da smo ga pitali: ”Mile, možemo li da napišemo nešto o tebi za novine?”, verovatno bi odgovorio: ”Našli ste sa mnom da terate šegu! ”
