Kada bi prošla školskim hodnicima, govor tišine bi skrenuo pažnju na nju. Nije privlačila samo dnevnikom, ili izuzetno usklađenom garderobom. Da povisi ton? Nikako! Bilo je dovoljno samo da se pojavi i učenici bi se umirili. Pratili bi je pogledom dok ne zamakne u učionicu ili nastavničku zbornicu. Frau Jaćimović. Dostojanstvena i otmena.
Samo u Gimnaziji je predavala više od 30 godina. Ako niste bili njeni učenici, zamišljali biste kako izgledaju ti časovi nemačkog jezika. Verovatno, savršen red i mir. Učenje i razgovor, stalno podsticanje na razmišljanje. Znala je profesorka Jaćimović da zainteresuje učenike i da im prenese znanja koja se ne zaboravljaju.
– Uvek bih na kraju časa ispričala neku priču, pojednostavim je da bi ih zainterovala, nisam želela da ih odmah uplašim književnim jezikom. Znala sam da podelim i neki životni savet. Godinama kasnije, sretnem se sa nekadašnjim učenicima na godišnjicama mature, priđu mi i kažu da nisu baš zapamtili pasiv ili konjuktiv… Ali, jesu priče i savete. Kada bolje savladaju gradivo, čitali bismo i Rilkeove pesme. Htela sam da im dočaram koliko su poetičnije na nemačkom. Mnogo toga nije bilo u nastavnim programima, kao ni saveta, ali htela sam da zainteresujem decu – kaže profesorka Jaćimović.
Njena interesovanja za nemački jezik datiraju još od detinjstva. Stariji brat joj je jednom doneo knjigu koju je ona pomno proučavala. Tek je kasnije, učeći nemački, saznavala i sadržaj.
Zajedno sa sinovima Mladenom i Miloradom, majka Stanimirka je školovala i Ljubinu. Čak je i njen stariji brat Mladen postavio uslov. Školovaće se u Gimnaziji, samo ako se i Ljubina bude školovala. On je kasnije doktorirao istoriju… Danas su ostali ona i Milorad, radio-tehničar.
Kada je došlo vreme za studije, Ljubina je upisala nemački i italijanski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
– Ljudi su stalno pitali moju majku zašto sam upisala nemački jezik. Bilo im je čudno, pošto su Nemci ubili mog oca Slavomira 1941. Takva pitanja su mi bila besmislena! Ne stvaraju jezik zločinci, nego narod i književnici. Na nemačkom su nastala možda i najbolja književna, filozofska, muzička dela. I učenicima sam govorila da predajem Geteov, Šilerov, Lesingov, jezik Tomasa Mana, Kanta, Hegela. Bilo mi je i vrlo izazovno da prevodim književna dela, pa i filozofa Šopenhauera – napominje profesorka.
Kada je njen otac ubijen, Ljubina je imala svega četiri godine. I dan-danas se svega živo seća. Nemački vojnici su upali u njihovu porodičnu kuću u Jezdini, dok je ona sa braćom i rođacima od strica pekla krompir na plotni. Počeli su odmah da preturaju po kući. Uplašena deca su kropmire sklanjala pod slamaricu… Kasnije je Ljubina saznala da su njenog oca i ostale ljude koji su streljani potkazali naši. Nemci su ih ubili iz odmazde. Svetili su svoje vojnike koji su prethodno ubijeni u okolini Čačka… Baš ova priča iz detinjstva podseća na reči profesorke Ljubine da nemački jezik nikako nije onakav kakav je prikazan u filmovima. Grub i naredbovan!
BRAK I STVARALAŠTVO
Studije nemačkog i italijanskog jezika su otvorile nova poglavlja u njenom životu. Tada je upoznala Miodraga iz Belanovice, budućeg profesora srpskog jezika i književnosti, za koga se udala na drugoj godini. On je bio na kraju studija. Ljubinini bližnji su smatrali da je gotovo i da oni neće završiti fakultete.Dokazali su im suprotno. Sve ispite su na vreme položili. Nije Ljubina zapostavila fakultet ni kada je rodila ćerku Mirjanu. Tek tada je trebalo zapeti, bila je na četvrtoj godini.
Danas profesorka Ljubina ima tri unuka, Stefana, Damjana i Bogdana. Najstariji je završio Pravni, srednji Fakultet organizacionih nauka, a najmlađi završava šumarstvo.
Ipak, od udaje za Miodraga do unuka koji su postali svoji ljudi, prošle su decenije. Mlada profesorka se posle studija zaposlila u Osnovnoj školi ”Vuk Karadžić”. Kasnije u Gimnaziji, a radila je i na Tehičkom i Agronomskom fakultetu. Mnogi su naučili nemački jezik i na tečajevima koje je ona vodila. Bavila se i prevodilačkim radom, postala sudski tumač za nemački jezik. Za 30 i više godina prevela je pregršt sudske dokumentacije… Možda samo pomenuti da joj nijedan dokument nije vraćen na ispravku ili dopunu!
Dobijala je i nagrade Gete instituta i jezik koji je predavala usavršavala u postojbini. Boravila je u nekoliko nemačkih gradova.
I vratimo se kratkoj priči o Miodragovom i Ljubininom braku i stvaralaštvu. Sa profesorom je proslavila i Zlatnu svadbu. Više od 50 godina zajedničkog života, sve do njegove smrti, 2010. godine. Tih pola veka obeležila su odgajanje ćerke, njena udaja za Dejana iz Beograda, zajednička putovanja, književni i prevodilački rad. Njihova Mirjana i njen suprug su završili arheologiju.
Profesor Miodrag napisao je više od 40 knjiga, istraživanja, putopisa, otkrića. Zajedno sa suprugom proputovao je pola sveta.
– Mnogo je znao i čitao, tako je i turističkim agencijama predlagao koje zemlje bi trebalo posetiti. Živeo je za ta putovanja, bio je i vodič. Mnogo smo naučili idući s jednog kraja sveta na drugi. Svojevremeno su mu zamerali zašto vodi ljude u manastire i crkve. Znao je dobro moj Miodrag, sveštenikov sin, da su to riznice istorije, kulture i umetnosti. Ne moram da pominjem duhovnost koju svaki čovek nosi u sebi. Zamislite kako bi gradovi izgledali da ih čine samo fabrike i zgrade! Crkve, kulturne i stare građevine su duša svakog mesta – podseća profesorka Jaćimović.
USPOMENE I VREDNOSTI
Ni danas, kada je zašla u devetu deceniju, nije odustala od prevodilaštva.Sastavlja i ukrštenice na nemačko-srpskom jeziku. Znanje usavršava ne samo čitajući nemačke savremenike i klasike, prati i novinsku publikaciju. Svojevremeno je u beogradskim bibliotekama prepsivala zanimljive odlomke knjiga koje nije mogla da ima. Kasnije ih je prekucavala i davala učenicima, ne samo radi prevoda. Htela je da ih zainteresuje da pročitaju celo delonemačke klasične ili savremene književnosti.
– Oduvek je kod nas vladalo mišljenje da su najbolji profesori Gimnazije. Ne mislim da smo bili bolji od kolega u drugim školama. Jedino, nas su deca podsticala. Interesovali su se da nauče više i mi smo morali bolje da se pripremamo za časove – njen je doživljaj rada u Gimnaziji. Pomenula je pretodno i austrijskog pesnika Rajnera Mariu Rilkea. I sada bez greške na nemačkom kazuje stihove, koji se najbolje razumeju na pesnikovom maternjem jeziku. Setiće se njeni đaci. I na tim maturskim susretima generacija vrlo često joj odrecituju pesme koje su naučili kao srednjoškolci… Zajedno sa učenicima je i Prevera prevodila sa francuskog na nemački. Tako bi i danas mogla zainteresovati mlade za nemački jezik. I ne samo njih. Književnim delima, duhom jednog naroda, pristojnim šalama.
Kako su rasli, profesorka je i svojim unucima prenosila Geteova i dela ostalih nemačkih književnika. Sva trojica su završila francusku školu u Beogradu, ali im je i nemački bio kao maternji. Ispisali su i oni profesoru i profesorki mnoge uspomene. Danas se rado seća da je njen Damjan bio položajnik prestolonasledniku Aleksandru jednog Božića. Takve prilike ukazivane su uspešnim učenicima…
Frau Jaćimović nikada nije nametala i zahtevala. Sa učenicima je razgovarala i dogovarala se. Ako im nemački nije bio jača strana, imalo je načina da ga savladaju i bez popravnih ispita ili ponavljanja razreda. Osvajala je jednostavnošću do koje je trebalo da se uzdigne, stečenim ili urođenim dotojanstvom. Sve književna ili filozofska dela koja je prevela, ukrštenice, ostaju zaostavština, ne samo njenoj porodici. I bez mnogoreči, jednom su joj učenici napisali posvetu: ”Die beste Frau der Welt”.Najbolja žena na svetu.
