ЉУБИЦА ВОЈИНОВИЋ: СЕЋАЊА НА СТАРИ ЧАЧАК И ЖИВОТ У ЊЕМУ (трећи део)
Пише: Љубица Војиновић
ОДРАСТАЊЕ У УЛИЦИ ГОСПОДАРА ЈОВАНА
Свадба Милоша и Драгице Ковачевић
Драгослава Миливојевић, коју су звали Драгица, била је млађа од брата пет година. У Чачку је завршила основну и женску радничку школу. Године 1937. удаје се за Милоша Ковачевића, официра Војске Краљевине Југославије, родом из Бруса. По завршетку војне академије, Милош је распоређен у Чачак, где и упознаје будућу супругу. Супружници се убрзо, због Милошеве службе, селе у Шибеник, где им се 1938. рађа кћерка Љубица, а две године касније на свет долази и Мирјана.
Породица је на окупу свега неколико година, пошто 1941. избија рат. Милош бива заробљен и одведен у Немачку, најпре у логор Оснабрик, потом у Нирнберг. После рата је неко време остао у Немачкој, а потом отишао у Аустралију где је провео остатак живота.
После очевог одласка у заробљеништво, мајка, сестра и ја уточиште проналазимо у Чачку, код бабе. До 1946. живимо у хотелу „Русија“, који је баба водила после дедине смрти пуних 12 година. После ослобођења одатле бивамо истерани буквално на улицу. Неко време смо становали код бабиног сестрића Милана Јовановића, изнад „Занатске касине“.
Године 1947. моја породица се пресељава се у Господар Јованову улицу и у њој остаје 25 година. Улица која данас носи то име није она у којој сам ја одрасла. Некадашња Господар Јованова почињала је између „На-ме“ и хотела „Београд“ и протезала се до кафане „Таково“ и данашњег Дома културе.
На почетку, иза угла „На-ме“, било је двориште из кога се улазило у станове над Ерића кућом. У једном је живела породица рударског инжењера Јосифа Сафнера, а у другом обућара Милутина Ковачевића. Данас је овде смештена управа Апотекарског центра. У нашој улици се налазила прва градска библиотека, реонска канцеларија, кафана „Никшић“ и продавница „Краљ чарапа“ Стевана Вуловића. У њој су живеле породице железничара Драгог Вујадиновића, Јеле капетанице, Милосава Благојевића, професора Тиосава Матића …
Послератне године су биле изузетно тешке, обележене немаштином и борбом за опстанак. Град је био подељен на рејоне, а следовања смо добијали према броју чланова породице. Имали смо карте за хлеб (црни или проју) и млеко. Ако ових намирница нестане на једном месту, идемо на друго, и тако сваки дан. Онај ко је могао на пијаци је куповао још понешто од хране – сир, кајмак, воће и поврће. Од метражне робе добијали смо „циц“ или фланел „на коцкице“ (по четири коцкице на метру тканине). Код „Бате“ смо набављали тенис патике или гумену обућу. Беле патике смо мазали цинквајзом, а за бело-плаве чекали у реду од пет изјутра. Чарапе и џемпере плели смо од вуне, а осталу одећу су нам родитељи преправљали од своје предратне гардеробе. Помоћ која је стизала из Америке, у такозваним Унриним пакетима, такође нам је дељена преко рејона. Пакети су садржали конзерве, качкаваљ и маргарин за мазање, млеко и јаја у праху, које је народ прозвао Труманова јаја, јер је тада председник САД био Хари Труман. Они који су имали родбину на Западу радовали су се пакетима половне одеће, од које су део најчешће продавали.
Љубица Војиновић са мајком Драгицом и сестром Мирјаном
Свакодневне бриге и проблеми упућивали су људе једне на друге. Комшије су живеле у заједништу, узајамно се помагале, а пријатељства која су се развијала у нашој улици трајала су деценијама и преносила се са старијих на млађе генерације. Иако сиромашна, деца су умела да се забаве и радују сваком дану. Куповне играчке су биле права реткост, углавном смо их правили од крпе. Лопте – крпењаче, гумене – реткост. Лутке – од крпе, тек понека од каучука. Нашао се и по који стари бицикл, да се сви извозају. Деца су дрвеним штапом терала точак од старог, расходованог бицикла, кадкад и обруч од бурета. Као колица за лутку могла је да послужи кутија од ципела везана канапом.
Дечаци су играли крајцарице, кликера и купе, правили праћке, прангије, лук и стрелу. Девојчице прескакале конопац, играле школице, а за време распуста училе да плету и везу. Дуге зимске вечери прекраћивали смо друштвеним играма, као што су „не љути се човече“, „земљопис“, „мица“… Лети смо одлазили на Мораву, купали се, гњурили, скакали са обале или дрвета, возили се на некаквом старом чамцу или гуми од аутомобила. Зими смо се санкали, сличугали, грудвали, клизали, правили Снешка Белића. Нису сви имали сопствене санке, користили смо их заједнички. Сличуге су прављене од дрвета, а везиване канапом. Бобове за санкање су имали старији, омладинци. Одлазили смо углавном код „Белвија“, где је бедем био највиши, и ту се спуштали. Старија деца су ишла на Лисичије рупе.
Основна школа је тада трајала четири, а гимназија осам година. Моја генерација је на корзо излазила тек у петом и шестом гимназије. Током школске године прошетали бисмо се после часова и задржавали до пола осам, евентуално до осам сати. За време распуста смо могли да останемо нешто дуже, а ишли смо и на игранке, у биоскоп или на кошаркашке утакмице. Девојке су обично излазиле групно, по пет-шест из разреда или комшилука. У овом узрасту ретко ко се „забављао“, углавном смо се кибицовали и симпатисали. Трудили смо се и да зарадимо неки динар, најчешће код „Воћара“, пребирајући печурке и воће. Ја сам лепила кесице за ванилу, цимет, соду бикарбону и бибер, чијом се продајом бавила госпођа Лепа Протић.
Тако су, у заједничким играма и школовању, стасавале генерације младих Чачана. Дође и време да се растајемо, да свако крене својим путем. Ја сам из шестог разреда гимназије отишла у Зуботехничку школу у Београд, а потом на Соматолошки факултет. Студије сам напустила са друге године и запослила се као зубни техничар. Удала сам се за стоматолога Ђорђа Војиновића и добила синове Владана и Милоша. Моја сестра Мирјана је апсолвирала социологију, али није стекла диплому. Отишла је у Енглеску, па у Канаду. У браку са Станимиром Пујићем добила је две кћерке – Драгославу и Милицу. Мајка нам је умрла изненада,1973. године, у својој 57. години, не дочекавши пензију. (После рата се, уз додатне стручне курсева, запослила у ДОЗ-у.) Отац је преминуо у Аустралији, 1980. године. Сахрањен је у Чачку.
