ЉУБАВНА ПИСМА НЕ ЖИВЕ САМО У ПРОШЛОСТИ – „ДЕВОЈКА ОД ПАПИРАˮ И „ЛУТАК БЕЗ НИТИˮ
„Што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојкама.
Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима.ˮ
(„Песма над песмамаˮ, Стари завет)
У природи човека је да, нажалост, често олако схвата све оно што му је дато на дар, па тако и љубав. Мало је тренутака када застанемо и промишљамо о томе колики је њен значај и на који начин ублажава све тешкоће које су, такође, део наших живота. Када смо опхрвани спољашњим утицајима и егзистенцијалним темама, заборављамо да смо ми само рањива и осећајна бића која непрекидно трагају за љубављу као за светлошћу у непробојној тами.
Такође нам се чини да се некада речитије, поносније и топлије говорило и писало о осећањима него данас. Рецитовали су се стихови и писала љубавна писма. Сигурно је да у многим кућама у прашњавим кутијама и сада можемо пронаћи пожутеле хартије исписане несигурним рукописом, можда са понеком правописном грешком, нацртаним срцем, истакнутим датумом и местом писања, али и жељно ишчекиваног сусрета. Љубавна писма писали су пастири, војници, сликарке, научници, војсковође, композитори, књижевнице, и на тај начин отварали су душу тој једној драгој особи поверивши јој своје најинтимније осећаје. Кафка у писму Милени Јесенској пише: „Уморан сам… желим само да положим своје лице на твоје крило, да осетим твоју руку на својој глави и да тако останем целу вечност.ˮ Такође јој поручује: „Драга Милена, волео бих да је сутра смак света. Онда бих могао да одем следећим возом, да стигнем на твој праг у Беч и да ти кажем – Пођи са мном, Милена, волећемо једно друго без страха и суздржавања јер сутра долази крај света.ˮ
Љубав није само реч, али изражавање љубави речима могуће је на толико разноликих начина и сваки од њих је јединствен, подједнако важан и леп, како некада, тако и данас. О љубави најлепше говоре и пишу они који се воле, а међу њима су и њих двоје – Милица Каран („Девојка од папираˮ) и Ненад Каран („Лутак без нитиˮ). Своју љубав уткали су у редове који су пред нама, у два писма, попут савремених Татјане и Оњегина, али, за разлику од ових класичних јунака, Милица и Ненад изрекли су праве речи у право време, једног децембра, а потом их претворили у заједничку стварност и вишегодишњу љубав, коју брижљиво чувају и негују топлим речима, али и свакодневним значајним делима.
„Најдража моја,
Нема ми санка, пишем ти ово писмо пре уранка.
У срцу широке војвођанске равнице,
где каткад сврате ретке рајске птице;
Под кутом хладног децембарског неба,
ја угледах оно што ми срцу треба;
У душу ми настани летње пољске свице,
у очима твоје божанствено лице.
На платоу где се види дивна машта,
врело срце све лудости прашта.
Можда сам Јесењин или друге руске бене,
не дозволи да ми срце таквом вене.
И пре него што блага зима прође, молим се да ми твоје писмо дође.ˮ
Твој Н.
„Вољени мој,
Пролеће се смеши, сусрет са тобом, јаде да утеши. Чујеш ли како шуште у таласима, освежавајуће и посве угледне речи, скривене моје? Чујеш ли… говоре, о чему другом, него о љубави, што се улива у море твоје?
Знам, помислио си исто што и ја, али не може се ничим ухватити дах мој што ће у ноћ над тобом бдити. Зато се потруди, морамо и најмањи шум исто чути. Чекај! Хајде да стојимо овако још мало, под јарболом вечности наше.”
Твоја М.
Уводни текст: Марија Миљуш
Писма: Ненад Каран и Милица Каран
Фотографије: Јована Томашевић/приватна архива
