ВАСИЛ ХАЏИМАНОВ, ПИЈАНИСТА, КЛАВИЈАТУРИСТА И КОМПОЗИТОР
Познати композитор, пијаниста и клавијатуриста Васил Хаџиманов недавно је наступао у Чачку, као гост Фестивала амбијенталне и етно музике “Карусел”. И овога пута, поред виртуозности, на концерту је доминирала његова комуникација са публиком, спонтаност, духовитост, емоције, што ствара посебан доживљај, доживљај за памћење. Па не изненађује ни чињеница да су својевремено сва издања и музика “Васил Хаџиманов Бенда” у Србији проглашени за уметничка дела од културног значаја. Добитник је и многих награда, али признања за њега нису крај, већ прича која се наставља док буде постојао. Његове композиције рефлектују музичку разноврсност, а фасцинантан свирачки потенцијал повезује са многим великим извођачима домаће сцене и, наравно, често у тандему наступа са ћерком Мартом Хаџиманов, веома талентованом оперском певачицом.
Васил Хаџиманов потиче из породице познатих југословенских музичара (родитељи Зафир Хаџиманов и Сенка Велетанлић, тетка Бисера Велетанлић), а класично музичко образовање почео је да стиче са пет година. Завршио је Средњу музичку школу “Стеван Мокрањац” у Београду и школовање наставио као стипендиста “Беркли колеџа” у Бостону, где је и дипломирао на одсеку за клавир, 1995. године. У Њујорку је сарађивао са познатим музичарима, а у Србију се враћа 1997. године, када оснива бенд и почиње његов рад на спајању етно–музичке баштине Балкана и западњачких музичких поџанрова (џез, фанк, world music). Бави се и компоновањем музике за филмове и ТВ серије.
РАЗЛИКЕ ГЛОРИФИКОВАТИ У ЛЕПОТИ
Поново свирате на Фестивалу “Карусел”, али овог пута са својим бендом, у измењеном саставу. Какви су Ваши утисци о Фестивалу?
– Пре неколико година сам наступао на фестивалу са групом “Трио Свети”, заједно са Марком Ђорђевићем и Бранком Тријићем, а овога пута са својим саставом. Бенд је управо постао “већински македонски” (смех), пошто су два члана отишла, а дошла су два нова. Састав сада чине Растко Обрадовић (саксофон), Мирослав Товирац (бас), Виктор Филиповски (бубањ) и Ратко Даутовски (перкусије). “Васил Хаџиманов Бенд” је управо снимио осми албум по реду, у издању “Кроација рекордс”. Иако ће промоција бити у септембру у Загребу, а у октобру у Београду, публика “Карусела” је прва чула неке од нумера са новог албума. Захваљујем Душану и организаторима који су нас позвали да будемо гости “Карусела”. Чачак заслужује озбиљна културна дешавања и ово је један од фестивала за који се надам да ће опстати. Чачак је ове године и прва “Престоница културе Србије”, што су добре вести за све грађане, али и за уметничке раднике којима дефинитивно треба помоћ и финансијска ињекција.
Поред осталих жанрова, бавите се и етно–музичком баштином Балкана…
– Активан сам већ 30 година и скоро све време се бавим и тим музичким жанром, генерално музиком Балкана, а наравно и Македоније, Србије, Босне… Наш регион је мала површина, али невероватно богата културним наслеђем. Мислим да је крајње време да праве ствари буду у првом плану, да сви заборавимо на националне поносе и несугласице, да те разлике глорификујемо у лепоти коју имамо да понудимо, а која не може нигде да се види, осети и чује, осим овде. Фокус бих ставио на то и онда би сви били срећнији.
ЧАЧАНИ СУ ОПАСНИ МУЗИЧАРИ
Како оцењујете чачанску музичку сцену?
– Чачани, као музичари, су опасни. Стеван и његов брат Алекса, као први на листи најмлађих генерација, су фантастични. Стевана знам још кад је био дечак, заједно смо радили, долазио је код мене на часове. Од прве секунде сам схватио колико је велики потенцијал и таленат. Јако су добри момци, што је такође врло битно. Све што излази из њихових инструмената и њихове креације су чиста лепота. А познато је да Чачак има дугу традицију сјајних музичара, па поздрављамо и њих.
За ових 30 година Ви сте се као музичар, наравно, мењали. Али, ипак сте задржали оно по чему сте посебно препознатљиви, а то је љубав према експериментисању. Шта Вас тренутно заокупља, чиме сада волите да експериментишете?
– Кад много волиш музику и радиш на начин, као моје колеге и ја, никад није крај, никад не дођеш до те тачке да кажеш: “Добро, научио сам то, задовољан сам и само то ћу да радим”. Увек има још нешто ново, и кад причамо о балканској, и кад говоримо о светској музици. Ако искрено волиш музику, чујеш је и осећаш као једну, тада било која музика, из било ког дела света, из било ког жанра може на неки начин да те инспирише и да евентуално покушаш да је инкорпорираш у оно што радиш. Ја се и даље осећам, барем у том смислу, као “клинац”, а у осталим… (смех). Кад год седнем за клавир или клавијатуру и кад год нешто компонујем радим као да сам на почетку. Увек откријем нешто ново, као кад имаш кутију са играчкама, која се стално пуни са новим.
УНУТРАШЊИ ГЛАС И ИНДИВИДУАЛНОСТ
Бавите се и педагошким радом. Колико је то за Вас изазов и да ли неко од младих може да наследи музички правац који Ви негујете?
– Немам те амбиције да едукујем младе да буду директно инволвирани у овоме што ја радим, у смислу да мора да буде џез, или фузија свих тих стилова којима се бавим. Битно је да је креативна музика и да је њихова музика. Шта то значи? То значи да не буду само још једни у низу. То подразумева да се не приклоне само комерцијалној страни, која увек и свуда постоји, што је донекле у реду. Али код нас, кад погледаш медијску слику, малте не постоји само комерцијална музика. Избор младих је да покушају да се одупру тој сили, или да буду само још једни у низу. Важно је да раде на свом унутрашњем гласу и на индивидуалности коју сваки уметник мора да има. Више се тиме бавим, уз наравно, регуларне информације које морам да поделим. Почео сам да радим у Новом Саду као професор класичарима, а предајем и џез, импровизацију. Они који су остали на часу, то су одлично применили, јер им се из друге перспективе показују ствари, а не као што су навикли. И увек је добро да се ствари сагледају из више углова и да се научи нешто ново.
Ви сте најбољи пример како и после три деценије каријере одолети комерцијализацији, а публици увек изнова понудити нешто квалитетно, односно, алтернативну, креативну музику, која дефакто нема специјалну подршку.
– То је један процес и то је стрпљење. Лепо изгледа и лако је рећи: “Ја нећу то уопште да радим”. Али, заправо је потребно да истрајеш и да верујеш у то што радиш, да будеш посвећен томе што волиш и у једном моменту ће доћи и финансијска награда.
Нела Радичевић
