КАКО ПОВРАТИТИ ПОВЕРЕЊЕ ТРАДИЦИОНАЛНИХ КУПАЦА?
Сезона која је остала за нама и проблеми у пласману наше малине на светско тржиште, који су настали по завршетку бербе, према процени добрих познавалаца ове проблематике, представљају прекретницу у српском малинарству. Нереална очекивања произвођача и медијски наступи појединих интересних група проузроковали су огромне проблеме, јер је са порастом откупне и извозне цене дошло до значајног смањења извоза малине. Овакво стање у српском малинарству довело је произвођаче овог значајног извозног воћа у велику недоумицу да ли и колико треба да улажу у своје малињаке, јер не знају шта могу да очекују од нове сезоне, а не би требало заборавити да директно или индиректно од ове врсте производње зависи више од 350 хиљада људи у нашој земљи.
Када је порасла светска потрошња малине у периоду пандемије короне, пре свега, због њених веома корисних својстава по здравље људи, што је било пропраћено и наглим скоком цене, многи произвођачи овог цењеног воћа су помислили да је дошао крај свим мукама са којима су се годинама уназад суочавали. Ипак, да све није онако како изгледа, а понајмање да ће потрајати, јер је светско тржиште веома комплексно, показао је и пласман прошлогодишњег рода наше малине.
– Превисока извозна цена наше малине је главни разлог смањења њене куповине у нашој земљи у последњих неколико година, а посебно у сезони 2022/23. године и то је општи став наших традиционалних купаца. Окосницу малинарске производње код нас чине сорте „виламет“ и „микер“, које су, када је реч о технолошким карактеристикама, неприкосновене по свом квалитету и за које купци показују интересовање. Неодговорним понашањем и повлачењем струке пред трговцима и расадничарима, код нас је створено велико шаренило, па су и многи извозници посезали за „миксовањем” испорука „виламета“ и „микера“ са сортама „фертоди заматос“, „полка“, „глен емпл“ и другима, а то су сорте које по својим карактеристикама нису оно на шта су купци навикли. Због дужине трајања таквог довођења у заблуду, а може се рећи и својеврсне преваре, традиционални купци српске малине полако су се окретали другим тржиштима – истиче др Александар Лепосавић из чачанског Института за воћарство, један од водећих стручњака у области малинарства.
НЕИЗВЕСНА ПРЕДСТОЈЕЋА СЕЗОНА
Пад цене по којој највећи број извозника пласира малину на светско тржиште, а која је доста нижа од оне коју су откупљивачи писали на откупним листовима (уз то највећи број њих још увек није исплатио малину произвођачима), ствара велику нервозу и неизвесност, када је реч о предстојећој сезони.
– Малина је бренд наше земље и по томе смо познати у читавом свету. Бренд „Српска малина”, а пре свега, „Квалитет Ариље“, креирали су наши купци, а не ми, јер су врло добро знали шта од нас добијају. Нажалост, чињеница је да ми још увек недовољно знамо због чега је наша малина била толико тражена и шта годинама испоручујемо странцима. У нашој земљи у дужем временском периоду не постоји озбиљан приступ и одговарајуће саветодавно тело које би давало смернице и упутства, не само у кризним сезонама, већ и у годинама када малинарство бележи знатно боље резултате. Национални савети за малину (као и боровницу, јагоду и друго воће од значаја за привреду одређене земље) постоје у Америци, Чилеу и другим земљама, у којима се реч струке, произвођача и прерађивача усклађује и где не постоје осцилације у произведеним количинама, а још мање у цени коју остварују на тржишту, као што је то случај код нас. Управо због тога су Чилеанци у претходним годинама циљано смањивали производњу малине, јер су знали шта се дешава у светској производњи и потрошњи малине и како ће високе цене утицати на тржиште – објашњава Лепосавић, додајући да Американци поспешују потрошњу малине маркетингшким активностима и због тога се залихе смрзнуте робе код њих, за разлику од Европе, месецима смањују и да је само у новембру забележен њихов пад за 19 одсто, а у децембру за више од 10 процената у односу на претходне месеце.
СВИ БИ ХТЕЛИ ДА СЕ БАВЕ ТУЂИМ ПОСЛОМ!
Др Лепосавић сматра да постоје бројни разлози због чега је српско малинарство доспело у ситуацију да се наша малина категорије „оригинал“ тренутно продаје по цени од 300 динара (плус пдв). Један од њих лежи и у чињеници да су код нас помешане улоге учесника у ланцу производње и пласманa „црвеног злата“. Произвођачи би радо да буду хладњачари, хладњачари да постану извозници, а сви заједно би хтели да се баве послом који није њихов, а у таквим ситуацијама проблеми су неминовни, а губици загарантовани и због тога, како истиче наш саговорник, не би требало да нас чуди податак да се тренутно малина може набавити и по још нижој цени од 300 динара:
– Овакву малину продају углавном власници малих хладњача, а такође и произвођачи који су робу услужно смрзавали у туђим хладњачама. Сви они су вођени погрешним информацијама, а слободно се може рећи и незајажљивим прохтевима да малину у каснијем периоду продају по ценама од 1.000, па чак и 1.500 динара. Процена је да је око пет процената наше прошлогодишње производње малине на овај начин ускладиштено и добар део тих количина се сада продаје по цени од 270 динара, па чак и ниже! Због шпекулативних цена у откупу, које су биле резултат неодмерене жеље за екстра профитом код власника непродате малине, сада доживљавамо крах коме се не назире крај.
Даље обарање цене малине сигурно не иде никоме у прилог, а можда најбољу слику стања српског малинарства пружа претпрошла сезона откупа, у којој је било покушаја да се стабилизују прилике. Како наводи Лепосавић, власник једне стране хладњаче, која дужи низ година веома успешно послује на простору западне Србије и чији кооперанти због потпуно исплаћеног прошлогодишњег рода сада задовољно трљају руке, покушао је да објасни стање у српском малинарству поредећи све учеснике у ланцу производње и пласмана са улогом и снагом фигура на шаховској табли, шаљући им истовремено поруку да сви они морају да знају где им је место, како би оно што раде било успешно. Према његовим речима, произвођач, научни радник, заштитар, прерађивач и купац треба да се повежу међусобно, али свако за себе да поштује правила игре, како би на крају сви били на добити, а то једино могу бити уколико изнад свега поштују принципе одржања квалитета.
– Такве принципе су још у прошлом веку успоставили руководиоци Земљорадничке задруге из Ариља на челу са Светом Петровићем, Радомиром Kарићем, Добрилом Ненадићем, Славом Радојевићем, Млађом Kривачићем, Добрилом Поповићем, Мирком Дабовићем и другима, који су српску малину поставили за стандард према коме се купци из света и данас управљају.Узимајући у обзир чињеницу да од малине у нашој земљи директно и индиректно зависи више од 350 хиљада људи, наредни месеци и предстојећа сезона требало би да покажу да ли су досадашња дешавања нанела непоправљиву штету нашем малинарству, јер је дугогодишња лидерска позиција српског „црвеног злата“ озбиљно уздрмана на светској тржници, пре свега, због недовољне бриге државе и одсуства било какве озбиљније стратегије на који начин да се унапреди производња велике српске извозне узданице. Повратак поверења је дуготрајан и неизвестанпроцес, а да ли су и у којој мери наши купци одустали од „виламета“ и „микера“ биће познато веома брзо. Оно што охрабрује је, а узимајући у обзир неке од последњих фактура за испоручени роленд сорте „микер“ по цени од 11,10 евра по килограму, можемо бити сигурни да најдоследнији произвођачи, којима је квалитет на првом месту, неће бити губитници у тренутном „чистилишту” у послу са малинама – закључио је др Лепосавић.
В. С.
Легенде:
1. Др Александар Лепосавић са произвођачима малине у Молдавији, почетак 2022. године
2. „Микер“, берба 2022. године
