АРСЕН, КАРДЕЉ, ШЕКИ, ДРАГАН И МОЈ КУМ
Сећања Милуна Ђукића, дипломираног економисте из Чачка, везана су за период његове младости, студија и чачанске успомене, а део су будуће књиге коју аутор планира да објави под насловом „Мој варљиви 20. век и (или) луди XXI век“ коју ће чинити двадесетак аутентичних прича. И друга датира у почетак седамдесетих година прошлог века.
Мој колега и ја нисмо више „бруцоши“, откачили смо целу прву годину економије у Београду. Најсрећнији дан студија десио ми се у септембру (трећи и последњи испитни рок) 1963. године, када сам (заиста) једва са шестицом положио математику 1. Цимери из собе памте моју „историјску“ изјаву – да сам (као) завршио Економски факултет…
Почетком децембра те, 1963. са колегом, већ смо редовни на другој години, он је „СЕМ“ (Секулић Младомир), а ја сам по њему „МАЈК“, кренемо на кафу, али не било где – већ на спрат, у то време елитне „Градске кафане“ на Тргу Републике. Али без џепарца, месечни прилив студентског кредита још није стигао. Решење смо брзо нашли, продали смо бонове за вечеру испред студентске мензе зване „Костур“ на Обилићевом венцу и то по 120 динара. Знамо ми да је кафа на спрату „ГК“, „само“ 100 динара.
На паркингу Трга има слободних места, нисмо имали проблем „паркирања“, јер ништа нисмо ни имали за… На уласку, низ оних неколико степеница, насмејан силази Арсен Дедић са врло симпатичним шеширићем. Џентлменски му дајемо „право првенства изласка“. Захвалио је пријатним осмехом уз: „Хвала дечки“.
Бирамо место уз огромне прозоре са погледом на Трг. У чувеном ресторану са врло познатим гостима, нико није обраћао пажњу на скромно обучене студенте. Стиже кафа и конобар нам дискретно саопштава да за трећим столом иза нас седи Едвард Кардељ са супругом Пепцом и пратиоцем. Са његових 57 година пријатно је изгледао, а недавно је изабран за председника Народне скупштине Југославије. Нисмо му се „јавили“, а имали бисмо неких питања…
Конобар долази да покупи шољице, а ми кафу тек пробали, пита нас да ли смо са супротне стране видели Шекуларца. Наравно да јесмо, „Шеки“ је свом друштву „живахно“ објашњавао чувене дуеле са Јусуфијем из „Партизанове“ одбране на претходном вечитом дербију.
Поново долази нестрпливи конобар по свој прибор, а ми попили тек пола кафе, остаје нам се што дуже у таквом друштву. Како и не би, када смо дијагонално од нас спазили Драгана Токовића, у то време популарног фолк певача, који је дами у друштву, вероватно, обећавао да ће се наћи у стиховима неког будућег његовог хита…
Поновни долазак конобара (пети или шести пут), искористили смо прилику да питамо дали се у „Градској кафани“ организује дочек Нове 1964. године: „Да, али су све карте већ продате, мислим да има још пар карата, али за дочек „Српске Нове године“ у нашем сутерену, чувеном подруму „ГК“. Резервације смо одмах завршили, плаћање улазница није спорно – чим стигне студентски кредит. И бисмо мој колега и ја гости тог предивног амбијента на дочеку 13. јануара, где је сво особље, а и део гостију, био обучен у српску народну ношњу. Око 22 часа улазна врата се закључавају да радознали не завирују где им место није. Нисмо баш толико наивни, знамо да се међу особљем па и гостима налазе и другови из УДБ-е, који су такође учествовали у новогодишњем штимунгу. Свима нам је било лепо, прелепо…
Е п и л о з и :
Први, наредне 1964. године, Арсен компонује и пева свој највећи и безвремени хит „Са окусом соли“, песму кроз коју смо себи дочаравали укус мора и соли са девојком или супругом, баш онако како нас је Арсен својим стиховима увео у чари љубави.
Други, да смо знали шта Кардељ, Титова десна рука, смера даље у самоуправљању, не бисмо му замерили. Али, идеју да се кроз Уставне амандмане и Закон о удруженом раду изврши уситњавање предузећа на ООУР-е (основне организације удруженог рада), без икаквих теоријских, научних и практичних анализа и припрема, то му нећемо заборавити. А да не помињемо и фантазмагорију тзв. „минули рад“, о чијем се начину вредновања расправљало од радних јединица до највиших партијских и државних форума. Добро је да „Кардељизам социјализма“ није уведен као предмет на нашим факултетима. Довољан нам је био Марксов „Капитал“. Не сећамо се више друга „Бевца“ – Кардеља.
Трећи, чешће се сећамо Шекија и његових чувених финти и дриблинга. А сећамо се и филма са њим „Шеки снима, пази се“. Постао је трајна „Звездина“ звезда, заслужио је – незаборав…
Четврти епилог: Драган Токовић, певач и композитор забавне музике, џез певач и аутор чувене песме „Лела Врањанка“, која се лако нађе на You Tube, да се чује његов препознатљив глас. Од сусрета у Градској кафани прође „само“ 60 година, али се Драганове песме и даље памте. Оне су вечне…
Епилог, али мој. Захвалан сам конобару који нас је више од два сата обилазио док испијамо кафу, професионалац је он; видео је да смо обични гости, али јако радознали као и сви студенти света, посебно када се на повратку у студентску собу прескаче „попијена“ вечера. И зажалисмо да се у тој магичној ноћи нисмо фотографисали. То се дало исправити наредних дана; спремањем eкономике предузећа за јануарски испитни рок – снимак настао после поноћи у Студентском граду. Мој колега СЕМ и ја, виђамо се често и обнављамо успомене на дане (наравно и ноћи) незаборавних година нашег живота – студентског живота. Као венчаног кума, поштујем га још више, заслужује као прави друг, пријатељ и пре свега изузетан човек, такав је мој кум.
М. Ђукић
