БИЛА САМ ОВДЕ – ВИДЉИВО/НЕВИДЉИВО
Прошлог петка, 19. новембра, у средњем холу Дома културе, отворена је изложба слика Тање Николајевић Веселинов, магистра сликарства из Београда, на којој су представљени пејзажи настали последњих година, рађених техником уље на платну и акрил на платну.
– На овој изложби представљене су слике настале последњих неколико година, али су доследан наставак Тањиног препознатљивог ликовног израза. На први поглед можемо да уочимо лепршаву ведрину њеног сликарства, како у потезу, тако и у боји. Асоцијација на живот, пролеће, на прелепе пејзаже, које је она на свој начин пренела на платна. На Тањиним сликама то нису препознатљиви пејзажи, а она то каже и називом своје изложбе. Била је ту, на тим местима, али преноси нам и оно невидљиво, само њој блиско и доживљено. Њен стил одликује широк, гестуалан потез. Њена платна су испреплетана смелим потезима и бојеним површинама, којима она ствара свој свет. И белина платна, коју оставља на неким својим делима, има своје значење. Појачава утисак, а све то без претераног описа и приче. Јер, она нам не препричава виђене пределе, већ преноси своја осећања. Код ње има и на први поглед случајних ефеката, има прскања бојом, која понегде цури, али све то има своје место на овим сликама. Тања Николајевић Веселинов нам је својом изложбом донела ведрину и радост у овим тмурним данима – рекла је Весна Петровић, уредник Ликовног програма Дома културе, отварајући изложбу.
Ауторка изложбе је нагласила да воли да доживи предео и мотив који слика, без обзира на то о чему је реч.
– Овај циклус посвећен је природи. Наравно, овде су искључиво предели Србије, у којима сам боравила, кроз које сам прошла. То су импресије, моји утисци. Двосмислен назив изложбе, прво, говори – ту сам била и видела нешто што други не виде. Једно уметничко око и душа могу да пренесу нешто дубље, а не само оно визуелно, на први поглед што би обичан посматрач доживео шетајући, или путујући неким пределима. Трудим се да пронађем нешто у природи што се не види обичним, голим оком, већ само мојим, прерађеним кроз моју душу. Уграбим лепе моменте и мало их нагласим, углавном што се мени допада, нека раздраганост, неко весеље у природи, нека динамика… Трудим се и да уметнички израз буде аутентичан, на мој начин приказан, да не буде пуко копирање природе, као фотографским апаратом, него да се посматрач замисли шта је то што види – рекла је за наш лист Тања Николајевић Веселинов, која већ размишља, разматра и конструише нови циклус. Како каже, после нових путовања, на други начин биће приказане, такође, емоције и радост живљења.
Тања Николајевић Веселинов рођена је у Београду 1959. године, где је дипломирала на Факултету ликовних уметности 1984, на одсеку сликарства, у класи проф. Стојана Ћелића и професора Милице Стевановић. Боравила је на постстудијским усавршавањима у Њујорку, Мадриду и Паризу. Члан је УЛУС-а од 1986. године, од 2013. члан УЛУПУДС-а, а била је и члан Уметничког савета УЛУС-а. Добитник је девет интернационалних награда за сликарство. Учествовала је на многим хуманитарним аукцијама слика и организатор је ликовних, сликарских и едукативних радионица за децу и одрасле, сарадник Библиотеке Града Београда и ликовни сарадник Пријатеља деце Звездаре. Такође, аутор је бројних рецензија и стручних текстова. Учествовала је на бројним ликовним колонијама у земљи и иностранству. Имала је више од 35 самосталних изложби слика и цртежа и преко 250 колективних изложби. Живи и ради у Београду као самостални уметник.
Н. Р.
ПОЕТСКЕ СЛИКЕ, КАО ОТИСЦИ ДОЖИВЉАЈА
Ликовни критичар Дејан Ђорић, дводелни наслов изложбе академске сликарке упућује на две истине.
– “Била сам овде” саопштава да њен рад није кабинетски, дело не настаје као механичко преношење фотографије, већ на основу истинског доживљаја природе. Други део наслова “Видљиво – невидљиво” значи да се са сликом нешто открива, утврђује и назначује, али исто тако и крије, иначе би сликарство изгубило чар и постало примењена фотографија. Пут од настанка до излагања слике заправо је обрнут, утисак, визија, осећање и идеја на почетку су невидљиви, да би их слика посведочила, учинила видљивим… У позадини њеног рада је солидан сликарски занат и способност да слика реалистички, да верно опонаша природу, али она одлази корак даље ка експресивном изражавању осећања, а не (само) података. Од експресије и пастозног сликарства креће даље, према назнакама лирске апстракције, тог најлепшег и најхуманијег вида беспредметног у уметности. Њен пејзаж је асоцијативан, попут сећања на природу, подстицај за оно што се у немачкој естетици назива “уосећавање”. Реч је о поетским сликама, као отисцима доживљаја, а не грубом преносу података из стварности – написао је, између осталог, Дејан Ђорић у пропратном каталогу изложбе.
