СЕРИЈАЛ „ЧАЧАНСКИ РАСАДНИК” ОТПОЧЕО ГОСТОВАЊЕМ ЧАЧАНИНА МИЛУТИНА МИЛОШЕВИЋА
Гостовање глумца Милутина Милошевића у родном граду је својеврсна потврда да се из расадника културе враћа и радо прича о завичају управо кроз програм „Чачански расадник”. Као сегмент у оквиру пројекта „Чачак – прва Национална престоница културе Србије” у петак, 7. априла одржан је програм „У главној улози: Милутин Милошевић”. У сали Научно-технолошког паркa филмски, телевизијски и позоришни глумац Милутин Милошевић представљен је из угла Саше Радојевића, филмског критичара из Београда. Слушајући свој глумачки портрет сагледан из перспективе филмског критичара, глумац је проткао сопственим искуствима из филмова, али и сећањима на Чачак који је понео са собом када је одлазио из чачанске Топличке улице. У оквиру програма приказани су одабрани инсерти из филмова и телевизијских серија у којима је Милошевић у протекле две деценије остварио значајне улоге.
УЛИЦЕ ДЕТИЊСТВА – БЕСКРАЈАН ПРОСТОР СЛОБОДЕ
Рођен у Чачку 1981. године, глумац је Чачанима радо причао о детињству које је у овом граду провео кроз различита дечачка искуства. Приповедао је кроз осмех често упућујући на анегдоте везане за минуле дане. Наводећи да је његово детињство подељено на сећања везана за насеље Калуђерице и Топличку улицу у Чачку, Милошевић се осврнуо на своје прве глумачке кораке и на потребу да се у тако проведеном времену они испоље.
Тихи бунтовник са разлогом – Милошевић је благодаран на најранијим данима свог живота у Чачку својим родитељима, сестри, али и баки и деки сведочећи: „Тек данас сам схватио да овде не живим већ 23 године, а сва места су ми у мом граду била у детињству бескрајан простор слободе. То је вероватно и разлог због којег се бавим глумом. Дакле, везано је за школу, породицу и комшије.”
Милошевићев авантуристички дух испољавао се у разним несташлуцима које је делио са другарима на улици, што је потврдио: „Он се некако стварао у интеракцији са њима, а, такође сам волео да играм баскет у летњем периоду. Зими је то било другачије. Буквално смо глуварили, али, обзиром да су девесете у питању нама је било лепо, колико год су била то грозна времена.”
Из угла одраслог, глумац је потребу за одговорношћу изрекао кроз речи да су он и његова дружина одувек били одговорни за своје поступке, али да ником нису имали потребу да правдају исте: „Нико ме није стриктно контролисао, али нисам правио глупости што верујем има везе са карактером. Често су викендом организоване свадбе у оближњем хотелу и ми смо као деца ишли непозвани да се засладимо колачима и печењем. То се код нас зове – ићи у „кокањаре”, али је нама била врхунска забава све док обезбеђење није схватило да ми немамо апсолутно никакве везе са званицама!”, уз осмех је испричао Милошевић.
„НА ДАСКАМА КОЈЕ ЖИВОТ ЗНАЧЕ”
Одлазак у биоскоп, позајмљивање касета у видеотеци, прве глумачке „улоге” чачански глумац везује управо за родни град у коме га знају по надимку Мићун. Успомене на гледање филмова у биоскопу Милошевић духовито преноси: „То су „Праг” и „Сутјеска”, али више сам ишао у други јер је мама имала симпатију у њему.”
Потврђује да је у средњошколским данима одгледао све домаће филмове на касетама. Увек је био свестан колико је Чачак изнедрио уметника попут Пурише Ђорђевића, Соње Савић, а и сам је похађао драмски студио у родном граду, што је пренео и кроз сећање на бомбардовање деведесетих: „Чак сам и бомбардовање дочекао на даскама које живот значе. Спремао сам представу када су се чуле сирене и редитељ из чачанског Дома културе нас је „отерао” кући.”
Помен уметности за њега је и синоним за људе који су му веома помогли, које је много волео, а то су Микан Мариновић и Милослав Саки Мариновић. Првобитно су га исти одговарали од глуме, али када нису успели, дали су му корисне савете. У комшијском кругу сећа се младалачке обуке са комшиницом своје баке, коју је перципирао као део озбиљне публике: „Тада сам наступао пред њом. Могао сам да лупетам и изводим разне глупости и много ми је значила, поред подршке породице, и њена љубав за моје уметничке способности. Та интеракција је била са њом, а глума без контакта са публиком нема смисла. Био сам у дворишту, попео се на неки стуб па сам нешто рецитовао и измишљао.”
Потом га је глума очарала, али више позориште будући да је одувек тражио интеракцију, тренутак рецепције његове глуме код гледалаца из публике, о чему сведочи: „Чаробан је тај тренутак када се дигне прашина, односно завеса склони.”
МИЛУТИНОВА АТИПИЧНОСТ
„Уметничке дисциплине су моја страст, са тим осећајем лежеш и будиш се, а све друго је по страни док то не савладаш и док не постане твоје!”, смело је пренео Мићун Чачанима.
Говорећи о континуитету „на даскама које живот значе”, о глумачкој кондицији Милутин приповеда како се она постиже, условно речено, „километражом”. Он је описује као количину простора којим се вежба, представља умеће у у том послу. Благодети свог позива преноси: „Лепота је када позајмиш тело и дух јер глумац само то има. Ми немамо инструменте или ствари које нам помажу током посла.”
Током вечери су приказани и инсерти из филмова у којима је Милошевић учествовао: „Свети Георгије убива аждаху”, „Београдски фантом”, „Кордон”… Занимљив је Милошевићев приступ пројектима као што су рекламе за иностранство у којима је имао улогу, а које су такође приказане.
Према оцени филмског критичара Саше Радојевића, Милошевићев опсег улога је изузетно садржајан и разноврстан. Такође, Милошевића сврстава међу глумце који свој приступ улогама сматра озбиљним, а поред поменутог, он са собом носи своје специфичности: „То Милутину даје атипичност, нешто што се не уклапа у стандарде онога како се гради глумачка каријера. Драго ми је што сам био у прилици да видим те кључне тачке на којима је он одрастао. Од њега сам давно чуо причу да је доста путовао са својим оцем и продавао поврће хотелима. Поента је да је стизао у разне крајеве као тинејџер што је само по себи диференција специфика. А његове Калуђерице сам доживео као мало урбано острво што је изолација и од Чачка. То је нека врста уоквирености и подручје авантуре.
Његова посебност објашњава и његово појављивање у првим филмовима. „Кордон“ је изашао 2002. године и бави се протестима из 1997. Дакле, он је приказан после петог октобра чиме је исписао нове странице српске кинематографије. То је била нека врста разрачунавања, а главна жртва у том филму је Милутин. Иако нема велики број реплика, али око њега се читава прича котрља.”
У новој филмској епохи Милошевић проналази своје посебно место, како је Радојевић истакао ту је Милошевић тумачио отпадника, индивидуалца што га чини веома посебним: „Такви филмови доминирају у овом наведеном периоду, а Милутин се појављује као ново лице, из новог века, делује супер урбано, а заправо није из блокова, већ са свог чачанског острва.”
Вече са Чачанином Милутином Милошевићем у оквиру „Чачанске родне” оправдало је своје прецизније место у серијалу који је именован „Чачанским расадником”, где је с разлогом „У главној улози: Милутин Милошевић”!
Милица Матовић
