„Кад виде српске витезове, што кренуше на Косово равно, цар Лазару срце заиграше. / Једино га мало ражалости што витез понеки без сокола дође, па њих дичне преко реке води, што се отад Дичином назива. / На пропланку, у гори високој, цар се Лазар Богу помолио, и гле чуда, на јуначке руке соколови моћно, сложно долеташе, / одјездише на Косово равно и на пољу изгинуше славно. / У гнездима високих храстова остадоше тићи, по њима се место назва Соколићи.“
Легенда о имену Соколића, настала према казивању Младена Радуловића, истакнута је у сеоском Дому културе. И то није једино обележје. Запис, односно, информативна табла у дворишту Дома указује и на породице које су се ту прве настаниле.
„На месту где су се легли соколови, беше царска шума те и соколови и шума беху царски, али царство нестаде, нестаде соколова, нестаде и шуме, али настаде село названо по имену сокола – Соколићи. О пореклу мога села не могу вам тачно рећи када смо настали, али се зна да се наше село помиње у царским списима још пре три века, када овде беху породице Станојевић и Ђуровић са крсним именом Светог Ђорђа Победоносца, и обетином провог дана Тројица, који прихватише сваког ко је желео да се у соколовом селу настани. Средојевићи, Жуњићи, Домановићи и Дабовићи беху ти који оформише средину села, док Станковићи пређоше преко потока и посташе комшије строседеоцимаЂуровићима.
У свом Равном гају Станојевићи прихватише Радуловиће, Вујовиће, Станковиће, Јовановиће, па и Комадине који беху формирали засеок у соколовом селу, који се по wима назва Комадине. Мове породице: Матијевићи, Радуловићи, Луковићи, Илићи, Станисавqевићи, Обућине и Милојевићи створише засеок Косаwци и тиме се село оснажи и започе развој. Досеqеници махом беху из брдовитог Драгачева и златиборског краја, лепо се снађоше и настанише диqем коса Соколића, загрqених Дичином и слатинским потоком, убирајући плодове рада са Бента, Младиwе, Маqура, Велике Косе, док их са пропланка немо чуваше душе заробqене испод камена са грчког гробqа, а све уз дубок, дубок звук гусала и бритки тон чувеног гуслара Милоша Командића.“
Запис „Соколи и Соколићи… некад било“
Истицањем тих обележја, мештани Соколића су испоштовали народни обичај да увек нешто принове за крсну славу. Црква, Месна заједница Соколићи и Земљорадничка задруга „Соколај” прославили су, 15. фебруара, Сретење Господње.
После Свете литургије, коју су служили свештеници Никола Вучетић и Јован Стојковић, селом су прошле литије, од Цркве до Дома културе.
– Сваке године се окупљамо на данашњи дан. На Сретење се сусрећу зима и пролеће, а ми, са својим пријатељима, славимо крсну славу. Бог нам је подарио и да имамо мало снега – срдачно је дочекао госте и Радивоје Домановић, председник Месне заједнице Соколићи, један од домаћина славе.
Поред Месне заједнице, домаћин крсне славе била је Земљорадничка задруга „Соколај” из Соколића. Као и пре Другог светског рата. Када је обновљена деведесетих година, мештани су се усагласили да њихова слава поново буде Сретење Господње.
Прославу крсне славе у Соколићима организовао је и Центар за неговање традиције Чачак. Приређен је и богат културно-уметнички програ. Учествовали су Школа фолклора Центра за неговање традиције, коју води Младен Ристановић, млади фрулаш Богдан Бежанић и Гусларско друштво „Танаско Рајић.“ Том приликом је гуслар Југослав Грбовић позвао на концерт Друштва „Танаско Рајић“, који ће у суботу, 22. фебруара, бити одржан у Културном центру Чачак. Почетак је у 20 часова.
