ЖЕНА У ЈЕДНОМ ВРЕМЕНУ И ЈЕДНОМ ПРОСТОРУ – ПРЕДАВАЊЕ И ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ “КАСТИГУЉА” ЈАСЕНКЕ ЛАЛОВИЋ
На предавању “Жена у једном времену и једном простору” и промоцији књиге “Кастигуља”, одржаним прошле седмице у организацији Култруно-образовног програма Дома културе, ауторка Јасенка Лаловић је говорила и о женама кућаницама, али и кастигуљама, о женским питањима, искушењима и мукама, постојању жена у мушком свету. Ауторка трилогије “Брда од пелина” коју чине књиге “С оне банде моје горе”, “С ове банде моје горе” и “Кастигуља”, говорила је са историјског, антрополошког, филозофског и социолошког аспекта о положају и искушењу жена у патријархалном миљеу у тешким, ратним временима, кроз више генерација, с краја 19. века, па све до капитулације Италије у Другом светском рату, као и о међуљудским односима свих народа који су ту живели.
На константацију да је назив романа “Кастигуља” интригантан и необичан, Јасенка Лаловић објашњава да је она особа која даје врло компликована имена:
– И прве две књиге имају необичне називе, “С оне банде моје горе” и “С ове банде моје горе”, али и “Кастигуља” се по некој логици надовезала на ову тему, а то је црногорска жена. С једне стране, реч је о миљеу који је мени близак, односно, о простору на коме сам одрасла. Са друге стране, верујем, да је динарски тип жене – динарски тип жене. То је потврдила и читалачка публика Далмације, Херцеговине, Србије, Македоније, чак и Албаније. То је разлог зашто се књига зове баш “Кастигуља”. Уједно, прати жену која је наводно обрукала и понела епитет кастигуље, а није то заслужила. То је миље приморја, од Грбља, до Спича. Говори о женама, од почетка Првог светског рата, до италијанске капитулације. Прати судбину четири женска лика, која су, по критикама, неком срећом, добра. Кажу да је то књига која кроз четири лика говори о мушкарцима са ових простора.
Иако роман говори о женама, њиховом положају у друштву и породици током 19. и првој половини 20. века, ауторка се осврће и на мушки принцип, на патријархални свет и морал. Али, како наглашава, црногорска жена није заслужила оно што нису ни остале, да лако судимо и да лако градимо предрасуде:
– Живимо у времену лаких предрасуда и привидних знања. Лако судимо и лако градимо предрасуде. Жена је успела да опстане, да сачува традицију и породично језгро, кључне вредности, упркос многим тешким смутним временима, која су на овим просторима, чини ми се, нажалост, вечита. Савремено доба је доба површности. Мислим да треба да се потрудимо да пронађемо праве вредности да бисмо сачували основно друштвено језгро, а то је породица.
Порука књиге је да “и ова и она банда” у ствари нису линије раздвајања. Нажалост, данас веома лако проналазимо шта је то што нас дели и шта је то по чему се разликујемо од других, казала је Јасенка Лаловић и додала:
– Понекад треба бити стрпљив и погледати шта је са оне друге банде, јер то на врху није линија раздвајања, то су шавови који нас везују. Лако је наћи по чему се људи разликују, треба уложити мало напора и пронаћи по чему смо слични, да бисмо опстали. Морамо наћи модел по коме ћемо опстати.
Јасенкини јунаци, честити и скромни, дубокоумни, уче нас да живот не нуди много и да понекад да би ти се дало, руку мораш пружити сам; уче нас и да је дом светиња, а да је огњиште, огњиште само док у њему гори ватра, рекла је, поред осталог, Верица Ковачевић, уредник Културно-образовног програма и додала:
– Своје књиге је наменила женама које су обележиле њен живот. Прва је посвећена њеној сестри Силвани, прерано угаслој звезди њеног неба, друга баки Драгици, чуварки топлине дома, као и свим женама од њене врсте, а трећу је наменила мајци Марији, од које је и сама научила како се износе неправде у животу и како се остаје усправан до краја. Пишући храбро о ономе о чему раније нико није писао, о онима које су понеле највећи терет живота, увезујући у њихове тешке животне приче и традицију и обичаје и језик, изграђујући тако мостове између прошлости и садашњости, Јасенка се и сама нашла међу див женама овог поднебља, настављајући управо својим писањем да буде чуварка огњишта из којег је потекла.
О књизи “Кастигуља” своја запажања изнео је и професор Миодраг Даниловић, историчар уметности.
Н. Р.
