Спој уметности, колективног рада и активизма – тако би се могле сублимирати активности авангардне групе или покрета „Лаибах Кунст“, настале 1. јуна 1980. године у Трбовљу, градићу у Словенији у коме је, у, такозваним „Црвеним окрузима“, зачет раднички покрет у Словенији пре Другог светског рата. Монографија „Лаибах/ 40 година вечности“ Теодора Лоренчича, издање београдског „Службеног гласника“, представљена је у Галерији Народног музеја у четвртак, 12. септембра, у оквиру 6. Међународног бијенала графике у Чачку. Кроз историју бунта против дехуманизованог потрошачког света овог смелог уметничког концепта у дијалогу са аутором водио је др Милош Ђорђевић. Направљен је и мали осврт на серију графика аутора „Laibah Kunsta“ из ране графичке продукције ове групе, изложених у оквиру 6. Бијенала. Најчешћи мотиви на овим графикама су индустријска постројења и радничка класа.
Госте су поздравили директорка Народног музеја Делфина Рајић и Драган Добросављевић, директор Бијенала, чији је значај, према речима Ђорђевића вишеструк, јер „пружа подршку професионалној афирмацији уметницима и графичарима, доприносећи врло звонкој и богатој уметничкој сцени Чачка и децентрализацији кулуре у Србији, што је озбиљан допринос и резултат сам по себи“.
Лаибах је немачки назив за Љубљану, главни град Словеније, а назив је у ондашњој Југославији забрањен већ 1983. На рад бенда као контроверзне уметничко-музичке ангажоване групе чији је наратив имао одјека у колективитету, свакако су утицали историјски и политички контекст тадашње Европе и Југославије. Манипулације верским и нацистистичким симболима пропаганде у циљу демистификације, условиле су забране и илегално деловање овог колектива. Монографија „LAIBAH KUNST / 40 година вечности“ доноси фото-причу о пробијању ове групе кроз гвоздену завесу идеолошки подељеног света, а фотографије су, према речима Лоренчича, откривене након скоро четири деценије од историјске турнеје назване „Occupied Europe Toure“ 1983.
За четири деценије група је одржала више од хиљаду концерата у 293 града и 45 држава. Издато је 36 албума у различитим форматима, продато више од милион носача звука. Сматрали су га најконтроверзнијим, па чак и „најопаснијим“ бендом на свету, како су га окарактерисали амерички музички критичари нарочито након турнеје на овом континенту.
Теодор Лоренчич и др Милош Ђорђевић су кроз дијалог о монографији и бенду говорили о друштвено ангажованом деловању ове групе које превазилази музичке наступе зато што је „уметнички глас Лаибаха познат по специфичној употреби политичких, културних и уметничких симбола и провокацијама које они изазивају, условљавајући провокативне наративе као последицу идеолошког заноса“. Перформанси и визуелна уметносот, често су изазивали директне културне или политичке норме. Разговор је пратила и краћа презентација сегмената и исечцима из продукције групе Лаибах и конкретним детаљима.
Књига истиче колективни приступ креативној продукцији Лаибаха, у духу њиховог Манифеста од десет тачака, а у тих „40 година вечности“, своје место нашле су и рефлексије Лаибахове уметности и музике на блиске револуционарне покрете и локалне и глобалне немире и незадовољства.
У уводном делу књиге Теодор Лоренчић наводи: „Нисам човек који верује у судбину. Никако ме тај општи људски фатализм никада није дотакао. А ипак, да се нисам одселио из родне земље Словеније, због тога што сам тамо као књижевник цензурисан и онемогућаван у раду, ове књиге не би било овде и данас, и то у најмњу руку из два разлога. Први је тај што не бих био овде, у Београду, па тако не бих упознао Драгомира Зупанца, Андрију Димитријевића, Сању Домазет и Гордану Милосављевић, уредницу „Службеног гласника“, издавача ове књиге. Веома сам захвалан тим околностима. И лепо ми је на ослобођеној територији, тако доживљавам, мени веома драг Београд. Пре него што сам постао његов грађанин 8. 9. 2018. на литерарној вечери у Београду, приликом редстављања „Београдског манифеста“, прогласио сам се последњим песником Југославије. (Од марта 2018. не пише више н ипесме ни романе на матерњем језику, иако никада није престао да га воли, постао је Словенац који је изгубио свој матерњи језик /прим.аут.). А други разлог, можда битнији јесте тај што је фотографски материјал турнеје „Оццупиед Еуропе Тоур“1983, документарно сведочанство неизоставно за разумевање Лаибаха, остао загубљен скоро две деценије. Као саучесник Лаибах Кунста био сам на тој, у стратешком смислу судбоносној турнеји и бележио је фото-апаратом Canon А1…“
Прва турнеја групе Лаибах 1983. представљала је кључни моменат за њено даље деловање, а како је она утицала на даљи развој групе ињен приступ уметности и друштвеном активизму аутор књигеТеодор Лоренчич, филозоф по професији, каже:
-Питање је како је то утицало на Европу. Лаибах је отишао са израђеним концептом, ставом, Манифестом, који је у овој књизи и преведен, у десет тачака, што је програмска платформа, идеолошки и филозофски јасан став, а већ је у то време, 1982. је био забрањен у Југославији, и сва питања, употреба имена, концерти, значи, било која манифестација под тим именом је била забрањена. И то је био подстрек, ми смо отишли на ту турнеју са веома јасним кнцептом и сазнањем да је проблем и на истоку и на западу. Значи, ако узмете комунизам, за кога се претпостављало да је тоталитарни режим, али наше стајалиште је било да је и либерални капитализам тоталитарни режим, само је други облик манипулације. Ми нисмо правили неке разлике, због тога се и зове „Тура по окупираној Европи“. Ми смо Европу ослобађали и значи, сва места где смо успели да концертирамо смо третирали као ослобођену територију. Није нам то, наравно, успело у Чешкој, јер нас нису пустили. Отишли смо са јасним циљем да се пробијемо на европску сцену и успели смо. Турнеја је трајала месец дана, одржано је 17 концерата у толико градова, прешли смо пет хиљада километара, прошли смо од Марибора до Копенхагена, Мађарска, Пољска, а нисмо имали своје паре, нисмо имали ни своје инструмете, кући је рађен синтисајзер, али смо на путу преко Холандије дошли у Белгију и потписали први уговор за фел финч (мале плоче), тако да смо у Лондон стигли са већ потписаним уговором. Лондон је био врхунац целе приче, велика катарза. Лаибах је постао европски бенд, тамо смо већ били на концерту једне групе која је свирала то што је Лаибах радио, а било је проглашено индустријским роком. Кренули смо као југословенски, а завршили као европски бенд, успешно наступајући са обе стране гвоздене завесе.
За Лаибах су апсолутно неприхватљиви националистички концепти, Лоренчић сматра да демократија не постоји. На самом почетку доживљени су као субверзивни елемент (према Лоренчићевим речима као нацисти и фашисти), а тако је кренула и сама турнеја, на питање како су били виђени у земљама источног, а како у земљама западног блока, аутор књиге одговара:
– До тада ништа тако није виђено што је радио Лаибах, значи, мултимедијска презентација концерта, пројектори аналогном технологијом ишли су филмови из словеначког архива. Било где да смо дошли, био је шок. Али је то била нека разлика, биле су друге врсте шока. Лаибах у члану 3. свог Манифеста, каже да је свака уметност подвргнута политичкој манипулацији, сем оне која говори језиком исте те манипулације. Е,то смо ми урадили. Манипулација манипулацијом. Лаибах то и данас ради… Та идентификација се десила овде са политичком врхушком или војском, ми смо радили исто што су они радили, ми смо њих понављали, манипулирали смо њихову манипулацију. И нараво, они су се ту препознали, а разлог те забране је била антиципација забране њих самих у перформансу њихове реалности –наводи Лоренчич, док Милош Ђорђевић закључује да је заправо реч о демаскирању окружења.
– Лаибах је настао месец дана после Титове смрти. Намера Лаибаха је била да супституира култ личности маршала Тита. И колектив је настао баш из тога, јер су нас забранили. Значи, они су нас подигли. Значи, забране су ок. Али има једна велика разлика, ако гледамо то време и данас. То је било супер у комунизму, каже се ти то не можеш, супер, значи знаш на који начин радиш, а чим си забрањиван, значи да радиш добро, да ниси предмет манипулације него да си ти у могућности да манипулираш. Е у овим временима то мало другачије изгледа, данас нема више забрана. Али је ствар много перфидније. То је неподобност која се не каже, и то је једна веома перфидна ствар против које се много теже борити него против јасне забране – истакао је, поред осталог, Ловренчич.
Зорица Лешовић Станојевић
