Branku Kukiću nagrada „Stefan Prvovenčani“
Visoko priznanje Raških duhovnih svečanosti ove godine pripalo je Branku Kukiću, čačanskom kulturnom pregaocu, pesniku, esejisti, pokretaču značajnih časopisa i edicija , jednom reči – polihistoru. Kukić je rođen u Čačku (Jelen Do,1950), a priznanje mu je dodeljeno za „značajan doprinos našoj kulturi“, čime se pridružio prethodnim nosiocima ove nagrade, koji su ostvarili visoke domete u svojim oblastima, a među njima su: kompozitorka Isidora Žebeljan, pisci Miodrag Pavlović, Dragoslav Mihailović i Dušan Kovačević, filozof Mihailo Đurić, reditelji Emir Kusturica, Džon Timoti Bajford, slikar Bata Mihailović, arheolog Miomir Korać, glumac Miki Manojlović, rok-kritičar Predrag Peca Popović…. Sva ova imena svedoče o kakvoj je nagradi reč.
Neprekidno delujući iz ovog grada Branko Kukić je dao nemerljivi doprinos kulturi ove zemlje i ovog naroda, imajući neprekidno na umu osećanje da kultura ne sme da poznaje granice, da za nju tabui i duh začaurenosti (palanaštva) ne smeju da postoje, navodi se u obrazloženju žirija, u kome se ističe da „Svako kulturno javno priznanje, nagrada ili počast, ide najpre na proveru javnosti, jer se samo u oblasti koja poštuje vrednosti (od tradicijskih do onih koje pomeraju granice slobode stvaralaštva) može potvrditi značaj jednog priznanja.“
– Ja nisam u godinama kada su mi nagrade važne. One najveći smisao imaju kada se dodeljuju mladim ljudima. Ali pošto se ova nagrada dodeljuje za čitav rad jedne ličnosti, prihvatio sam to priznanje kao važno i za moje saradnike i za mene, kao znak da smo svojim radom ostavili trag u našoj kulturi. Taj rad se događao u vrlo haotičnim vremenima u kojima je bilo mnogo protivrečnosti, nerazumevanja, društvenih vratolomija, ludosti raznih vrsta i oblika, lažnih vrednosti, ideoloških pritisaka, ličnih kolebanja, otpora i hrabrosti uprkos svemu. Dakle, sve se događalo između velikih sudara i udara. Ali, sve to je nadvladalo ubeđenje da je kultura – u najširem značenju tog izraza – snaga koja će nas povući u novu avanturu. Da li će nas ta avantura u okolnostima u kojima sada živimo spasiti – na to ne umem da odgovorim.
Z. L. S.
(Ceo tekst u najnovijem broju „Čačanskog glasa“)
