Pandemija korone je nepovoljno uticala gotovo na sve oblasti privrede. Nije poštedela ni one koji se različitim vrstama posla bave u okviru kućne radinosti, kao što su to proizvođači zimnice, kolača, sokova i nekih drugih đakonija, od kojih su navikli da stiču dragocene prihode i to najčešće kao dopunu kućnog buxeta. Među onima koji su pokrenuli malu proizvodnju u kućnim uslovima sa pretenzijom da je lagano proširuju, ali su im planovi „pali u vodu“ zbog Covida – 19, nalazi se i tridesetdevetogodišnja Marija Jorović iz Živice. Ova vredna i veoma kreativna Dragačevka je pre godinu i po dana počela da se bavi proizvodnjom starih, maltene zaboravljenih srpskih tradicionalnih jela koja su se nekada neizostavno nalazila na trpezama naših majki i baka, a među kojima su najtraženije različite vrste pita, slanih torti i rolata, bez kojih slave, svadbe i rođendani ne bi bili tako bogato pripremljeni.
Marija Jorović je rođena u Beogradu, gde se i školovala, a kasnije i zaposlila. Iako je završila za frizera, nikada se nije bavila tim poslom. Uglavnom je radila u pekarama i restoranima brze hrane, jer joj je to od početka više ležalo. Kada se udala, svetla velegrada je zamenila životom u gotovo netaknutoj prirodi dragačevskog sela Živica. Zbog takvog izbora se nikada nije pokajala.
– Moja majka je rodom iz Viče. Oduvek sam volela Dragačevo mnogo više nego Beograd. Osećala sam da pripadam ovom kraju i smatram da sam napravila odličan izbor. Živica je leopo mesto za život, a posebno za podizanje dece. Imamo dvoje dece, osmogodišnjeg sina Ivana i četvorogodišnju Janu, koji odrastaju u zdravoj životnoj sredini. Suprug radi više različitih poslova. Bavimo se i proizvodnjom maline, a pre godinu i po dana sam odlučila da u kućnim uslovima pokrenem i malu proizvodnju tradicionalnih, maltene zaboravljenih srpskih jela. Oduvek sam volela tradicionalnu kuhinju, uživala u njoj, tako da sam se u pripremanju takvih jela lako i pronašla. Reč je, pre svega, o domaćim pitama od sira, zelja, kupusa, pirinča i krompira, različitim pogačama, projama i projarama od žutog i belog brašna sa potočare, slanim rolatima, kuglicama i tortama, raznim pecivima… Najveća prednost sela je upravo to što u njemu imamo veoma kvalitetne poljoprivredne proizvode od kojih pripremamo izuzetno ukusnu i zdravu hranu. To i jeste bio glavni razlog zbog koga sam želela da se posvetim ovom poslu – objašnjava naša sagovornica, koja, inače smatra da hrana, pored dobrog ukusa, treba da ima i privlačan izgled, čemu posvećuje posebnu pažnju, bez obzira da li jela priprema za svoju porodicu ili po naruxbini.
PANDEMIJA STOPIRALA NARUDŽBINE
Kada je pokrenula svoju proizvodnju, po prvi put je osetila da je konačno došla do posla koji voli i u kome može maksimalno da uživa, a da pri tome ostvari i neku pristojnu zaradu, koja će biti dragocena za kućni buxet. Imala je ambiciozne planove, uzdala se u svoje umeće i unapred se radovala svakoj novoj naruxbini. Kako ističe, sve je startovalo dobro, ali se iznenada pojavila pandemija korone zbog koje je njen mali biznis totalno stao.
– Počela sam lepo da razrađujem posao. Naruxbine su stizale za svako veće slavlje. Organizovana su punoletstva, slavilo se, svadbovalo… Dobro sam funkcionisala i uklapala svoje porodične obaveze sa sve većim brojem naruxbina, koje su mahom stizale sa područja Dragačeva. Bilo je, tu i tamo, i nekih porudzbina sa strane, koje sam rado prihvatala, jer sam nameravala da lagano širim posao. A onda je sve odjednom stalo zbog epidemiološke situacije. Posao se sveo na nulu, ali se nadam da će ova godina biti bolja i da ćemo se uspešno izboriti protiv korone koja nam je u potpunosti izmenila život – kaže Marija.
RADOZNALOST – GLAVNI ZAČIN U KUHINJI!
Dok čeka bolje dane, i dalje traga za starim proverenim receptima, pokušavajući da svoj „slani program“ obogati još nekim zaboravljenim tradicionalnim jelima i da im tokom pripreme utisne i svoj lični pečat, koji se najviše ogleda u samom izgledu, ali i posebnom ukusu slaniša koji izlaze iz njene čarobne kuhinje.
– Od detinjstva sam gajila neku posebnu ljubav prema kulinarstvu. Moja majka je uvek pravila odlične domaće pite, pogače i ostale proizvode od kiselog testa, pa sam imala sjajnog učitelja, a kada je reč o hladnim mrsnim i posnim predjelima, za to sam uvek imala poseban dar. U tom delu asortimana posebno dolazi do izražaja moja kreativnost. Kad se pogledaju predjela koja radim, čovek bi se zakleo da su to kolači, a reč je o slanim rolatima, tortama, „ruskim kapama“, punjenim raznobojnim palačinkama, slanoj „rozen torti“… Dosta toga sam naučila zahvaljujući internetu. Ovaj zastoj u radu sam iskoristila da isprobam i neke nove recepte. I dalje sam veoma radoznala i to me stalno tera da pomeram granice svog kulinarskog umeća, a to i jeste čarobna formula uspeha u bilo kom poslu – objašnjava naša sagovornica i dodaje da se dobro seća koliko je bila srećna i zadovoljna sobom kada je naučila da sama razvija kore, jer se uvek divila ženama koje su to umele majstorski da urade. Danas i ona ima svoje male i velike kulinarske tajne, koje će, kada za to dođe vreme, rado podeliti sa kćerkicom Janom.
ZADOVOLJNE MUŠTERIJE SU NAJBOLJA REKLAMA
Proizvode iz svoje kuhinje Marija reklamira isključivo na svojoj Fejsbuk stranici. Kaže, to joj je na početku bilo sasvim dovoljno, a glavna reklama njenih ukusnih jela bile su zadovoljne mušterije, tako da se obim posla lagano uvećavao. Imala je nameru da se reklamira i na stranici Udruženja seoskih žena Dragačeva, ali je to ostavila za period kada se stabilizuju epidemiološke prilike. Računa da će uskoro nastupiti bolje vreme za vredne dragačevske domaćice, koje će svoje umeće moći da podele sa drugima, izlažući svoje proizvode na raznim manifestacijama, baš kao što su to radile u periodu pre proglašenja pandemije.
V. Stepanović
