Uvek sam se bavila nečim kreativnim. Još od malena, kao dete sam stvarala neki svoj svet, čak sam i cipelice bojila kako sam ja želela. Bilo je trenutaka kada sam maštala da upišem umetničku školu, ali otišla sam drugim putem. Ipak, i danas stvari posmatram iz sasvim drugačijeg, mog ugla. Na primer, neka šolja može da se pretvori u hranilicu za ptice. Ni u stanu ne volim klasičan nameštaj, uvek menjam detalje, dragi su mi oni koji doprinose posebnoj toplini. Kada sam postala majka, deci sam pravila igračke, ćerki kućice i nameštaj za Barbike, a sinu garaže, razne zgrade. To je bilo neopisivo zadovoljstvo i za njih i za mene. Sa tim igračkama su se igrali satima, danima, mesecima i posebno su ih čuvali. Oduvek je svet oko mene dobijao neku moju notu, moj pečat…
Ovako nam se predstavlja vaspitačica Predškolske ustanove “Radost” Gordana Svilarković, koja je našu pažnju privukla svojim hobijem – slikanjem kućica na ćeramidi. Naravno, živopisnih i veselih boja…
Na početku razgovora naša sagovornica otkriva da voli prirodu, tradiciju, starinu, pa ne iznenađuje što se poslednje dve godine bavi oslikavanjem ćeramide.
– Ćeramide imaju dušu, svoju priču, skinute su sa starih kuća i brvnara, zato ih volim. Kada ih oslikam ja im na neki način ponovo udahnem dušu, oživim ih. Motivi su mi uvek stare, rustične kućice, a ćeramide oslikavam, jer su baš one nekada štitile kuće od kiše, oluje, vetra, snega. To su uglavnom sećanja iz detinjstva. Rođena sam u Ljubiću, odrasla kod bake u Ovčar Banji. Na jezeru imamo vikendicu, staru brvnaru, koju sam ja “našminkala”, oživela, ona je naš mali raj. Oduvek sam volela prirodu – priča Gordana Svilarković sa toplim osmehom na licu.
Da bi oslikala jednu ćeramidu potrebno je četiri, pet dana, odnosno popodneva, zbog procesa koji čini nekoliko faza. Ćeramidu prvo opere od prljavštine, prašine, blata, ali lišaj i mahovinu ne skida. Podlogu radi sa akrilnim bojama.
Gordanin suprug Dejan uglavnom pomaže u nabavci materijala, velika joj je podrška, ali i kritičar, jer smatra da uvek može bolje.
– Deca su otišla svojim putem, ćerka Anđela se udala, a sin Luka živi u Americi već 12 godina. Pošto smo suprug i ja trenutno sami kod kuće, imamo dovoljno vremena za moj hobi, posebno zimi. Kreativnost sam nasledila od oca Momčila Bogićevića, koji se bavio stolarijom. Puno vremena sam provodila sa njim i često mi je davao daščice da bojim. Baka po majci, Natalija, volela je ručni rad, da štrika i plete. Deda je svirao mandolinu, a brat i bratanac se takođe bave muzikom. Cela porodica ima dara za neki vid umetnosti. Verujem da svaki čovek poseduje neku vrstu kreativnosti, samo je pitanje koliko želi da iskaže to što nosi u sebi. Lep je osećaj kada ostavimo trag iza sebe, kada vidimo delo svojih ruku – priča Gordana koja zrači mirnoćom i strpljenjem.
S obzirom na to da radi kao vaspitačica u Predškolskoj ustanovi “Radost”, ume i deci da “probudi” kreativnost.
Jedna od njenih neostvarenih želja, a nada se da će je ispuniti kada ode u penziju, je da savlada veštinu slikanja. Poznato je da je slikanje izraz emocija i ideja, a da su boje među osnovnim elementima slikarstva. Pošto našu sagovornicu možemo opisati kao emotivnu, maštovitu, kreativnu osobu koja voli boje i iznad svega ceni slobodu, preostaje nam jedino da čekamo možda neku od njenih izložbi – kućica na ćeramidi, ili slika jakih kolorita, svejedno.
N. R.
