МУЗИЧАР БОРИС КОВАЧ, ЗА “ЧАЧАНСКИ ГЛАС”, ГОВОРИ О УМЕТНИЧКОМ РАДУ, СВОМ ЧУВЕНОМ ПРОЈЕКТУ, КОНЦЕРТИМА, ХАРМОНИЈИ СА ПРИРОДОМ…
Публика Фестивала “Карусел” недавно је имала прилику да ужива у наступу једне од српских музичких звезда, Новосађанина Бориса Ковача, многима препознатљивом по албуму “Последњи балкански танго”, снимљеним за време НАТО бомбардовања 1999. године. Свира саксофон, клавир и кларинет. Поред тога што спаја различите музичке традиције, воли и да експериментише са разним саставима који увек садрже акустичне инструменте. Јединствен стил Бориса Ковача препознатљив је широм света на world music сцени, али бави се и камерном, новом, класичном музиком. Тренутно наступа са саставом “Ритуал нова трио” кога, осим њега, чине и његов син Лав Ковач и Милош Матић. Аутор је и документарног филма “Четири сунца и клавир”, за који је написао и снимио музику. Добитник је награда за најбољу позоришну музику, као и за најбољу филмску музику.
ХУМАНОСТ НА ИСПИТУ
Ваши концерти су нестварни, сваки је прича за себе, препознатљиви сте и по посебном начину извођења. Шта је на Фестивалу “Карусел” публика могла да чује?
– Ово је доста специфичан пројекат у односу на све што смо радили последњих пар деценија. Сви су били веће поставе, имали су ноту неке лакше музике, на први поглед, као што је “Последњи балкански танго” са којим смо највише наступали по свету. Многи људи мој рад познају само из те перспективе, а у ствари то је само једна линија. Ја сам се много више бавио камерном, новом, класичном музиком. Сад сам близу краја каријере и ово је нешто, с чим сам и почињао пре 40 и више година, а то је рад у трију, за који сматрам да је идеална постава у којој може да се оствари комуникација између креативних индивидуа. Квартет, већ треба некако да се организује, мора да буде више аранжирано, у том смислу мање је слободе за креативну индивидуалност. Трио је идеалан, јер су у сваком тренутку три креативне особе у комуникацији. На свим нивоима овог пројекта тако смо и радили. Углавном сам ја доносио мотиве, али то су биле заиста основе, некада сам записивао, некада нисам. С обзиром на то да већ више од две године живим у дрвеној кући, на Фрушкој Гори, тај начин живота, близак природи, утицао је на мене. То су обични мотиви, везани за те крајолике. На наступу су се виделе фотографије које су настале за те две године, у шетњама. Мотиви су посвећени утисцима таквог живот, животињама о којима бринем, стално удомљавам животиње. Брдо је релативно близу Новог Сада, људи долазе и остављају животиње, не обраћају баш пуно пажње на љубимце. Однос људи према животињама је врло озбиљна тема. Ту је хуманост на испиту. Заједно смо разрађивали мотиве и та музика је потпуно спонтано настала, чак у почетку нисмо ни знали да ли ћемо свирати уживо, или ћемо је само снимити. Али, ипак, кренули смо да свирамо, имали смо премијеру у Будимпешти. Кад буде поново нека прилика, кад ме позову људи ентузијасти, отићи ћемо и одсвирати. То је интимна ствар, није за свачије уши. Музика која може да се допадне, али нема ту неке велике атракције.
“АПОКАЛИПТИЧНО ПЛЕСНО ВЕЧЕ”
Поменули сте један од Ваших чувених музичких пројеката “Последњи балкански танго”, који је уврштен у 50 најбољих world music албума свих времена. Познато је да спајате различите музичке традиције. Како бисте Ви описали своју музику, коју поруку има?
– Ја сам одувек покушавао нешто да кажем музиком и тражио сам музички језик. Изражавао сам се на најразличитијим музичким језицима. Ово је нешто између класике, џеза, има доста импровизације… Писао сам стриктно компоновану, савремену уметничку музику, класичну музику уопште. Такође, свирао сам потпуно импровизовану музику. Радио сам специфичне пројекте, као што је “Последњи балкански танго”, и увек су имали неку поруку. Кад сам хтео да нешто да саопштим публици, налазио сам музички језик који ће бити адекватан томе. “Последњи балкански танго” је настао као мој одговор на страшна времена 90-их година, зато сам и назвао “апокалиптични балкански плесови”. Тада смо били страшно немоћни и то сам пронашао као мој једини могући креативни одговор. Свака ноћ може бити последња, рат, бомбардовање, сви ти ужаси се дешавају. Шта можемо да урадимо? Можемо да позовемо неког поред нас и да одиграмо танго, јер увек тај фатални, последњи танго на неки начин превазилази живот. Тако је настао овај пројекат. Ми смо око 100 пута у 30 земаља света извели то “апокалиптично плесно вече”, позивајући публику на последњи танго, да замисле да би то вече могло бити последње и како би реаговали. То је стварно било веома узбудљиво, перформанси су били на ивици позоришта, где сам се потпуно другачије понашао, скакао сам по сцени… Увек сам тражио начин којим ћу нешто да изразим. Тако, рецимо, 1992. године, када је почео рат у Босни, почео сам да пишем екуменску литургију, коју сам назвао “Анамнезијске екуменске мистерије”. Пројекат је био посвећен слободном Сарајеву. Хтео сам да покажем да три нације, које презентују три културе на овим просторима, три религије, православну, католичку и исламску, на разне начине помешане, имају много заједничког, да једна другу употпуњују и доносе богатство које смо имали у бившој Југославији, а чији је епицентар на неки начин био у Сарајеву. Овај пројекат смо изводили, углавном, у црквама и храмовима. После тога нисам радио квази литургијску музику, али тада ми се чинило да је много важно да се да таква порука свету, да су та три народа, три културе и религије тек комплетни кад живе заједно и кад се прожимају. Нажалост, то је била једна утопијска порука, показало се да су политика и лоша предисторија пресудили. Али, мислим да је улога уметности, управо, и у томе да пројектује неку бољу перспективу, могућност, боље издање човека и човечанства.
ОБРАЗОВАНА И СЕНЗИТИВНА ПУБЛИКА
Ваше стваралаштво је посебно цењено у свету, имате много издатих албума, 20 CD-а, од којих 17 издатих у иностранству, одржали сте око 700 концерата у 30 земаља, учествовали на више од 100 фестивала. Ипак, стиче се утисак да ми немамо довољно свести за праве вредности, за ову врсту стваралаштва.
– Ја, можда, не бих тако генерализовао. Имао сам много концерата у Русији, која има специфичну културу. Кад је почела да се отвара, око 2000. године, отворен је и велики простор за неке пројекте, којих су Руси били жељни. Али, углавном смо наступали у земљама западне Европе, јер тамо постоје бољи продукциони услови и више новца. Последњих десетак година готово уопште не свирам на западу. Свирам углавном у региону, у источно европским земљама, што показује да ти народи имају више потребу за оваквим концертима, него на западу. На западу је, можда, то био део моде, део добре културне понуде. Не би требало да имамо било какав комплекс ниже вредности, код нас постоји изузетно и образована и сензитивна публика. И до ње треба доћи, није лако зато што нема новца, нема промоције. Проблем је у томе што држава није богатија, што немамо среће да наши политичари схвате да је култура веома битан део друштвеног живота и што се више не улаже у културу.
ХАРМОНИЈА ЧОВЕКА И ПРИРОДЕ
Управо сте рекли да за Вас уметнички рад представља очување људскости, да пројектује боље издање човека. Да ли је то и Ваш животни мото, односно, шта бисте поручили нашим читаоцима?
– Уметност нема смисла уколико нас не чини бољим. Уметност је пут, начин на који се човек бави собом, на који ствара нешто што ће поделити са другима, што ће оставити иза себе. Креативност је највише људско позвање. Велика је ствар кад човек има прилике да се бави нечим креативним, још ако има среће, као што сам ја имао, да може и професионално. Стварно осећам да ми живот није узалуд прошао, сад сам у силазној фази, све је мање могућности, и продукционо… То је проблем. Нови Сад није баш нешто динамична културна сцена, нема неке велике продукције… Ја страшно волим и много сам радио примењену музику, за позориште и филм. Премало радим, премало ме људи користе. С друге стране, имам више времена за контемплацију, за своје животиње.
Ви промовишите хармонију човека и природе…
– Мени је однос човека и природе веома битан, као што је важна креативност, толико је и хармонија човека са природом. То је нешто на чему би здраво човечанство требало да базира своје постојање, а нажалост, све је мање креативности и све више комерцијалне производње, нечега што се тешко и може назвати уметношћу. Човек је све даље од природе, што је велика штета.
Нела Радичевић
Фото: Александар Алемпијевић
“СРЕЋАН САМ ШТО ЛАВ ХОЋЕ ДА СВИРА СА МНОМ”
Музички стручњаци кажу да је Ваш син Лав сјајан инструменталиста, да је одличан музичар. Сигурно сте поносни. Какав је осећај кад свирате заједно са сином?
– Ја сам изузетно срећан што Лав још хоће да свира са мном, пошто је он много бољи од мене. Али, прогледа ми кроз прсте. Он је као млад кренуо да свира са мном и за њега је то било добро искуство. Много смо урадили, пуно концерата одсвирали и снимили. Наравно, он има и своју самосталну каријеру, али и сарађујемо. Јако је лепо изаћи на сцену као отац и син. Лепо је то искуство.
