Свака песма Ненада Марића, свака слика, стих у његовој поезији су немир и непристајање на понуђену стварност. Свестрани стваралац Краљ Чачка (мада му је краљевство одавно много веће) годинама донкихотовски нуди много више од „три зрнца истине“, али, без обзира на све тамне боје, оставља наду. Ове године много пута је цитирано његово „Земља није мој дом“. Првобитно је био стих и назив песме, па изложба и збирка поезије. Недавно је премијерно приказан истоимени документарни филм, у коме је он главни јунак… Родном Чачку је синоћ, првог дана новембра „приказао“ три дела своје стваралачке личности. Уочи овог, по много чему, значајног догађаја у оквиру програма „Чачанска родна – Прва национална престоница културе“, у паузи припреме изложбе, друге самосталне у завичају, разговарали смо са Краљем о томе где је његов дом, о одговорности и моћи уметника, о култури, новом албуму, наградама…
„Земља није мој дом“, све је у знаку те песме тамних боја? Где градите склоништа?
– Кренуло је баш од изложбе 2019, када сам у Дому омладине изложио неке од радова које смо одабрали и за Чачак. Тада је песма већ била готова, али није била снимљена… Идеја се пренела… Можда сада затварам тај чудан циклус?! За неке је песимистичан назив, на први поглед мрачан, али је и израз непристајања на правац у коме иде овај свет! Мислим да је потпуно погрешан! Наравно, може се у томе препознати и метафизика – смрт, живот на земљи, зашто смо овде… А склоништа су у нама самима и у другим људима, пријатељима, блискима… Треба извући оно што је најбоље у сваком од нас! Имамо у себи и добро и зло, али ми бирамо какви ћемо бити. Ја сам мало тврдоглав, па вучем на страну позитивних јунака.
Шта Вам највише смета у стваралаштву?
– То што је овде креација, која на неки начин расте сама од себе, спутана, гурнута у страну. Нема везе у ком сегменту, али то је, кад се подвуче нека црта, специфично за ове наше просторе. Ја сам то својевремено назвао „друштво смрти“, сервирају се лудило и зло… Када друштво не негује различите животне, креативне експресије, то је аутодеструктивно. Такви смо и у погледу културе. А тако не може да се напредује, ни појединац, ни друштво. У културу се не улаже, јер ниједној власти не треба појединац који мисли, њима требају успавани, а култура буди људе. Није мала ствар када један народ уме да разлучи шта је у њему добро, а шта лоше! То је зрелост народа!
Ипак, верујете у моћ уметности?
– Да! Уметност је једна од врло важних енергија која, требало би, служи човеку да постане бољи и да му олакша патње и муке на земљи. Мене је уметност обликовала, растао сам читајући Достојевског, Брехта, Буковског, Керуака… И сад растем уз неке. Надам се и да то што ја радим неком другом помаже. Све је то размена! Радује ме што је у Чачку ове године било културе, која је довела и младе људе… Ово би требало да постане константа, сваке године, у сваком граду.
Волите концерте? Ту сте свој на своме?
– Да, то ми је постала као нека хигијена, потреба да то што је у мени поделим са другима. Тај осећај је важан за све, јер кад то престане… Људи полако постају роботи, све је више нарцисоидности, себичности… То свет доводи у „Земља није мој дом!“
Колико су музика и песма важни за њега и све оне који су у великом броју дошли да га слушају, могло се осетити на концерту. Са Краљем Чачка наступили су сјајни музичари: Миладин Стојковић (контрабас), Филип Танчић (бубњеви), Петар Питаревић (клавир) и Сергеј Соколов (електрична гитара).
Весна Тртовић
(Део интервјуа, цео текст у сутрашњем броју „Чачанског гласа“)
О ИЗЛОЖБИ
Изложбу слика и цртежа Ненада Марића у Ликовном салону Културног центра и двочасовни концерт у коме је уживала публика свих генерација, организовао је Ликовни програм КЦ, у оквиру сегмента „Чачански расадник“. Изложбу је отворио Саша Стојановић, сликар и сабрат Краља Чачка по уметничкој вокацији:
– Осећам код Ненада континуитет који има са „Нашим данима“ Владислава Петковића Диса. Мислим да су нови „Наши дани“, заправо, његова песма „Земља није мој дом“, у којој он не говори против лошег естетизма, већ о преиспитивању нас појединаца, да све, па и ова изложба, буде повод за наш сусрет, за додир и да се осетимо као људска бића, која ће изаћи из менталних затвора…
Сам Краљ о својим сликама је рекао:
– Има и старих цртежа, приказаних на изложби 2019, али и новијих. Неки радови су још старији, али никада их до сада нисам излагао, стоје код пријатеља. Ту су и акварели из једне фазе фотографског реализма, пошто, кад ми се допадне нека фотографија, имам потребу да је реализујем на папиру. Ту су и радови „мучења са самим собом“, односно „ја, изнутра“. Али, и оно што је човек дозволио да се са њим деси, да постане себичан, самодовољан… То је узело маха, све је више беса, агресије, лажи, манипулације. Све оно што ми се сервира под ухо, грло и нос, апсолутно ми се не допада!
САРАДЊА СА БРАТОМ МАРКОМ МАРИЋЕМ
Радили сте заједно са братом Марком и филмску музику. Да ли и на том пољу има новина?
– Са Марком сам радио прво сјајан документарни филм „Повратак Кактус Бате“. Заједно смо радили и музику за серију „Реална прича“ Гордана Кичића. Снима се и трећа сезона, па ћемо и то радити…
