Zove se Biljana Bošnjaković. Već pet godina se takmiči za čačanski Sportski klub slepih i slabovidih ”Dodir”. Njena specijalnost je kuglane, ali se oprobala i u mnogim drugim sportovima, plivanju, pikadu, skijanju… Sa ”Dodirom” je na međunarodnim takmičenjima osvojila dve zlatne, srebrnu i bronzanu medalju. Tu je i bronza sa državnog prvenstva.
– Tek nameravam da donosim medae – najavljuje Biljana. I zaiste se ne šali, ne samo zato što mnogo voli sport. Jedva čeka susrete sa prijateljima iz Čačka, zajednički žar borbe u kuglani, putovanja. Svake godine sa ”Dodirom” ide na takmičenja u Osijek, Sarajevo, Rijeku, Kranj. Turnir ”Zlatna kugla”, koga Čačani organizuju u decembru, uoči Dana grada. Održava se u Kragujevcu, tako da je na neki način Bilja svima domaćin, saigračima i gostima iz bivših jugoslovenskih republika.
PRVENSTVENO DOMAĆICA
Osim sporta, njena velika preokupacija su domaći poslovi. Tako je i započela samostalni život posle gubitka vida, od kuvanja kafe do usisavanja, peglanja, pranja sudova.
– Kada sam se vratila iz bolnice, moja majka je još uvek radila i htela sam da joj olakšam i zaštitim je, naročito zato što je brinula zbog mene. Vrlo brzo posle nesreće u kojoj sam izgubila vid, umro je moj otac i nas dve smo ostale same. Tako sam vraćala samostalnost, ali i zavolela domaće poslove. Još uvek volim, ne samo da se bavim kućom, već da radim ručne radove. Živim sama, tako da moram da skuvam i očistim. Majka je umrla pre osam godina, a nemam braće i sestara – priča Bilja.
EKSPLOZIJA U ŠKOLI
Bilja je izgubila u neverovatnim okolnostima u srednjoj školi. Bilo je to na Svetog Nikolu 1991. Imala je 16 godina.
– U kabinetu za istoriju smo imali mali muzej. Sve smo skupljali, stare maketice ”Zastavinih” automobile, pošto je tada škola sarađivala sa njima, novčanice različitih epoha, vojničku uniformu… Neko od profesora je doneo minu iz Vukovara, koja je trebalo da bude jedan od eksonata u našem muzeju. Umesto toga, eksplodirala je na času. Profesor je poginuo, bacio se na minu u pokušaju da zaštiti učenike, a nas tri smo teže povređene, petnaestoro lakše. Osim mene, još jedna učenica je izgubila vid, a drugoj su geleri naneli povredu grudnog koša. Oporavljala sam se mesecima i posle toga počela život od nule. Hvala Bogu, nisam se predala! Upisala školu u Zemunu, učila Brajovu azbuku, započinjala samostalni život. U eksploziji sam izgubila i sluh. Ali, pre toga, dok sam još bila na lečenju, život mi je visio o koncu. Ni lekari nisu znali da li ću preživeti. Gotovo sigurno, takvo stanje je uticalo na preranu smrt moga oca – seća se Bilja. Preživele su i ostale dve povređene učenice. Skoro 30 godina Bilja Bošnjaković slavi drugu slavu – Svetog Nikolu. Okupi najbliže rođake i prijatelje.
– Kod nas i u mnogim drugim gradovima, invalidi su kao građani drugog reda. Želim da sopstvenim primerom pokažem da nije tako, ali i da podstaknem druge da se bore i uživaju u životu. Snagu mi daje velika ljubav prema sportu, vežbam u teretani, bavim se i korektivnom gimnastikom. Dogodilo mi se da sam u jednom trenutku morala naglo da promenim život. Nikada ne možemo da znamo šta nas čeka, ali moramo da se borimo i pokažemo svima da možemo biti vrlo korisni. Veliku snagu daju mi i ljudi i druženja. Pomažemo jedni drugima, to nas sve ispunjava – kaže naša sagovornica. Osim saigrača i bliskih rođaka, njena velika podrška u životu su prijateljice Marija Popović i Lidija Petrović. Zajedno sa njima ide i u osvajanje novih medalja za Kragujevac, Čačak, Srbiju, za ispunjen život i svakodnevne radosti koje donosi…
Z. J.
