ЧАЧАК, АТРИБУТИ КУЛТУРНЕ ПРЕСТОНИЦЕ – ИСТОРИЈА УМЕТНОСТИ, САВРЕМЕНА ВИЗУЕЛНА ЕПОХА, УМРЕЖАВАЊЕ
СТРУЧНО ВОЂЕЊЕ КРОЗ ИЗЛОЖБУ „ЗЛАТНОМ РУКОМ И СРЕБРНИМ СРПОМ“ – ЕТНОГРАФСКИ ПРЕДМЕТИ ПАРИСКОГ АТЕЉЕА НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ
КОРЕНИ У ПОРОДИЧНОЈ ПАСИЈИ КОЛЕКЦИОНАРСТВА
Приредила: Зорица Лешовић Станојевић
У Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ премијерно је презентован ексклузиван етнографски материјал из колекције предмета Надежде Петровић који се чувају у Етнографском музеју у Београду, презентује културно наслеђе крајева у којима је од давнина живео српски народ, а наша велика сликарка га пасионирано сакупљала… Колекција као целина до сада није презентована, јер су предмети, њих 125, расути по различитим збиркама Етнографског музеја. Поставка у Уметничкој галерији презентује више од 50 одабраних експоната, а кроз њу су у уторак, 19. октобра, публику стручно водили аутор изложбе, историчар Народног музеја Радивоје Бојовић и историчарка уметности Мирјана Рацковић, која је коаутор изложбе уз етнолога Јелену Савић из Етнографског музеја.
Изложене етнографске експонате сликарка је прикупљала у периоду између 1903. и 1910. године, када по повратку из Минхена Надежда много путује, а поред осталог, ангажована је и у „Колу српских сестара“ са којим се креће по неослобођеним крајевима од Турске – Јужна и Стара Србија, Косово, Македонија. Са тих путовања доноси репрезентативне комаде одеће и накита, који су се најчешће носили у свечаним приликама (разни народни сабори, вашари и верски празници, свадбе и слично).
Почеци прикупљања етнографских предмета, у које се укључују и други чланови породице, датирају још из куће деде Хаџи Максима Петровића, која је „на домаку воћњака и винограда“ пуна намештаја и покућства са предметима донетим са хаџилука из Јерусалима. На то се надовезује и страствена пасија Надеждиног оца Димитрија Мите Петровића према прикупљању старих списа, докумената, државне и ратне преписке, вођењу ратног дневника, али и приповедању историјских прича, догађаја, легенди, народне поезије које је Надежда слушала од мајке Милеве, иначе, сестиричине чувеног Светозара Милетића.
-Контекст сликања по природи, излазак из атељеа, уздизање фолклора, сеоских заната и средњовековне архитектуре, који је био изузетно доминантан на прелазу векова у централној Европи, остварио је велики утицај на Надеждин став о укључивању националне уметности у европске токове, јер се популаризација народне културе сматрала чином буђења националне свести, а народна култура представљала изворну уметност локалног региона преко које се брани јединство етноса и доприноси утврђивању континуитета народа – рекла је Мирјана Рацковић, истакавши да је Надежда посвећеност сопственом роду исказивала и крајње пажљивим детаљима, чак и у одабиру одеће за одређене прилике…
Тако она свој патриотизам на митингу поводом анексије Босне и Херцеговине исказује носећи „сиви костим ткан у Лесковцу“, апелујући на бојкот аустроугарских одевних предмета. Чувена је фотографија из 1908. године на којој поносно позира у хаљини са косовским везом, што сведочи њену „опсесију“ родољубљем, односно, свим што чини корен и извор… Као круна тог набоја долази и патриотизам исказан ватреним говорима, добровољним акцијама и превијањем рањених и неговањем болесних на фронту, истакла је Рацковић.
Део колекције предмета које је Надежда Петровић сакупила био је приказан 1917. на Српској изложби у Лиону, о којој је, као и о атељеу у Паризу, говорио аутор изложбе Радивоје Бојовић, истраживач који је дошао до података о судбини етнографске колекције везане за Надеждин Париски атеље.
-Париски период у сликарству Надежде Петровић започео је јуна 1910. године. Одлазећи у Француску, поред радова које није излагала у Љубљани, понела је и етнографску збирку, пошто су „југосовенски уметници“ желели да организују једну изложбу на којој би осим уметничких дела биле изложене и народне ношње. Планирала је да се бави илустровањем „српских народних песама и студије о нашим народним везовима и шарама на костимима из крајева Старе и Нове Србије и Македоније, као и на накиту, орнаменту и тканини“. Тако је пространи атеље вајара Ивана Мештровића испунила „сељачким тканицама, деловима народне ношње и грнчаријом.“ Предмети народне радиности изазивали су „свеопште искрено дивљење Француза“… Њен боравак у Паризу обележиле су молбе за продужење одсуства и оскудица, пошто се задуживала и за набавку сликарског материјала… По доласку у Београд 1911. због болести оца, уступила је Државној архиви сва акта која су имали о новијој државној историји за 20.000 динара… После очеве смрти, кратко се враћа у Паризи, али без новца и подршке родитеља морала је да откаже атеље и врати се у Србију. Оставила је велику колекцију својих излаганих слика, студија, скица, као и сакупљену збирку костима српских, старо србијанских и македонских, везова и накита чисто српских старих мотива, као и збирку старог српског, грчког и римског новца. Париски атеље напустила је фебруара 1912, а после неколико месеци штафелај је понела на бојно поље одакле се никад није вратила својим сликама, изузев радова из Париског периода прослеђених на 4. Југословенску изложбу у Београду.
Иначе, „Српска изложба уметности и домаће радиности“ одржана у Лиону 1917. спада у најзначајније подухвате на упознавању јавности савезничких земаља са ратном трагедијом Србије и представљању идеје о новој југословенској држави. Претходила јој је прва изложба радова наших уметника, ћилима и везова у најотменијем крају Париза, близу Етоала у Сал Ош, истакао је Радивоје Бојовић.
О етнографским елементима на сликама Надежде Петровић и то на примерима слика „Жетва“,1902. (Народни музеј, Београд); „Погреб у Сићеву“, 1905, (Музеј савремене уметности, Београд); „Плетиља“,1906, (Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад) и другим говорила је Мирјана Рацковић, коаутор изложбе.
