Još jedan rastanak. Samo privremeni! Nema potrebe objašnjavati kako i zašto. Ostaje jedino ono šta smo poneli i u sebi zadržali od čoveka od koga smo se oprostili…
Miloš Lukić nam je od sebe dao mnogo toga, ne samo u profesionalnom pogledu. Bilo je divno poznavati takvog čoveka. I zato što nas je uvek dočekivao osmehom i uvek uz neku doskočicu i lepu reč, kako su danas reklе njegove kolege i prijetelji na komemoraciji u Parku mladosti. A lepu reč imao je za svakoga! I koliko god da je sve nas posao utapao i dovodio na mesta na kojima se i ne bismo rado zadržavali, ta vedrina je opominjala: ”Gde su nestali ostali osmesi, šta je to tako teško, nesavladivo?” Baš tako, nama privremenim stanovnicima ovoga sveta u kome se Miloš nije dugo zadržao… Za početak, naučio nas je da volimo život i da mu se radujemo, kao i svakom čoveku.
A profesija? Kako i danas reče Miloševa prijateljica i koleginica Irena, precizno i bez greške. I kada je jedini u prvom talasu pandemije korona virusa stajao pred čačanskim Radnim timom…
Na mnogim sačuvanim fotografijama sa terena ostao je ovaj dečak, skoro uvek “sakriven” iza svoje kamere. Profesionalna lekcija: posveti se, daj sve od sebe i daj ljudima nade i kada je sam teško vidiš!
Na komemoraciji, povodom smrti našeg Miloša, mnogo toga su o njemu rekli Silvija Pašajlić, Irena Milošević, Jelena Knežević, Ivana Subotić, Marija Lukić, Miroslav Petković, Milun Todorović… Oprostili su se od njega u prisustvu porodice kolege i prijatelji.
U vremenima u kojima smo odabrani da svedočimo istinu i život, ostavio nam je Miloš svima opomenu i zavet. Da biti profesionalac, znači biti čovek.
Čaglas
