У суботу, 5. августа 2023. године, уметност у Чачку је за тренутак утихнула… Прерано нас је напустила академски сликар Лела Томашевић, једна од ликовних уметника нашег града. Позив да јој минутом ћутања одамо почаст упутила је Весна Петровић, уредник Ликовног програма Културног центра, на комеморацији одржаној у среду, 9. августа, у 12 часова, у великој сали Културног центра у Чачку, у коме је била вишегодишња сарадница.
С тугом и неверицом је примљена вест да је још један млади живот угашен, живот, пун потврђеног талента и креативности. Комеморацији су, осим породице и родбине, присуствовали представници свих чачанских школа у којима је Лела марљиво остваривала и свој педагошки рад, ликовни уметници, представници установа културе и други јавни и културни радници.
Лела Томашевић је рођена 28. јуна 1983. године у Чачку, где је завршила основну и средњу школу. Факултет ликовних уметности Универзитета у Приштини, на графичком одсеку завршила је 2002. године. Као изузетан студент била је носилац: Републичке стипендије, стипендије Града Чачка и стипендије из Фонда за младе таленте Републике Србије. Била је члан УЛУС-а, подсетила је Весна Петровић и у свом обраћању рекла:
– О Лели као уметнику можемо дуго да причамо. Изузетно талентована за цртеж, сликарство, али и фотографију… Све то је било толико суптилно и префињено, као што је и сама била. Њена тиха, ненаметљива природа се одражавала и у њеној уметности коју је градила на исти начин. Повремено је имала неоправдану несигурност, када су у питању њена дела, али срећом, имала је блиске људе и колеге који су јој уливали снагу. Такође, и она је била добар пријатељ колегама, када је требало да се помогне. Њену доброту и племенитост су препознавале најтананије категорије, а то су деца и животиње. Несебично им је пружала љубав.
Пре десетак година сам је позвала да ради као сарадник у Ликовном студију Дома културе. И ту је, у том раду са децом, себе несебично давала. Ове године, изложба дечјих радова, коју су она и Драгана Лазовић приредиле, била је боља него икад. То сам им и рекла, не слутећи да ћу тада Лелу видети последњи пут, онакву каква је била и каквом желим да је памтим.
Чачанска ликовна сцена је изгубила значаног ствараоца, Културни центар доброг сарадника, школе у којима је радила педагога, али и предивно биће, сви ми који смо је познавали, и пре свих, њени неутешни родитељи, сестра, вереник, родбина, али и њен Лав… Чекали смо је ова два месеца да се врати, не прихватајући могућност да се то неће десити. Нажалост, судбина је хтела другачије…
Речима – Породицо Томашевић, Дејане, упркос ненадокнадивом губитку будите поносни што сте је имали. Небо је богатије за једну сјајну звезду, а на нама је да се, када погледамо горе, сетимо се Леле. Надам се да је њена душа нашла мир – завршила је своје емотивно обраћање Весна Петровић.
У име колектива и ученика ОШ „Бранислав Петровић“ из Слатине и директора чачанских школа у којима је Лела радила, као дугогодишњи професор ликовне културе, од ње се својим обраћањем опростио директор Лазар Чикириз.
– Лели је слатинска школа била матична школа, у њој је почела да ради 12. јануара 2010. године. Сећам се њеног доласка у школу и нашег првог разговора, била је тиха и скромна. Није желела да претерано истиче себе, видео сам да има изузетно висок просек и да је, између осталог, имала и стипендију Града Чачка, видео сам њену велику жељу да се, што није увек случај, врати у свој родни град и да своје знање, таленат, пренесе на млађе. Тако је било у школама и у Слатини, и у Горачићима, где је радила пуне две године, и у Заблаћу, Атеници, школи „Ратко Митровић“, „Вук Караџић“, Дому културе и свим местима, где је Лела оставила свој неизбрисив траг.
Лела је имала огромно стрпљење у раду са ученицима, препознавала је скривене таленте и школама доносила много вредних награда са разних такмичења, конкурса, ликовних салона и међународних пројеката у којима су школе учествовале. Један такав рад нашег ученика је награђен на овогодишњем Мајском салону, чија је тема била „Чачак, у бојама маште“. Биле су то разгледнице града Чачка урађене на картонским тацнама, једноставне и лепе, које су још једном потврдиле Лелину моћ да препозна таленат код ученика. Рад је објављен на Видовдан, на Лелин рођендан. Краси насловну страну нашег овогодишњег школског листа „Жуборење“.
Покушао сам да јој доставим школски лист у болничку собу, у нади да ће јој бар мало бити боље, да ће јој дати снаге, али нажалост, болест је била јача… Остали су празни ходници с њеним и редовима њених ученика. Остале су њене сценографије за школске приредбе, као вечна успомена на нашу Лелу. Памтиће је сви ученици којима је предавала, а посебно генерација 2003. слатинске школе, којој је била четири године разредни старешина. Чули смо њену богату, али нажалост, кратку биографију која говори само једно: изгубили смо младу ликовну уметницу, педагога којој је живот тек почео, велики је то губитак за читаву нашу заједницу… – рекао је кроз сузе, поред осталог, Лазар Чикириз, поручујући да ћемо је вечно чувати у нашим срцима.
На комеморацији се обратила Тања Гавриловић, блиска пријатељица и колегиница Леле Томашевић, која је у врло потресном говору рекла да је тешко речима исказати колико ће јој недостајати њено мило лице и добра душа.
– Жељно сам ишчекивала да делимо наше радосне и тужне моменте. С ким сада да их делим, коме да кажем? Да се чујемо сваког јутра са питањем – Јеси жив? Сад знам да то више никад нећу моћи да те питам, Лекси моја, отишла си млађа него икад, и остало ми је да се молим да ћеш од Господа добити неки тихи кутак у коме ћеш досањати свој сан….
Лела Томашевић је сахрањена у четвртак, 10. августа, на гробљу у Доњој Јежевици.
З.Л.С.
