ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС (15)
Жакелин Арсиниегас Абељо пошла је из родне Колумбије на Малту да би што боље научила енглески језик. А онда је на овом острву упознала Марка Љубенка, који је из Чачка на Малту отишао пре шест година у потрази за послом. Испоставило се, ипак, да је он у тој медитеранској земљи чекао нешто много важније, а да се и она упутила на далеко путовање да би исто то пронашла. Мада звучи као обична љубавна прича, она је много више од тога. У неку руку, Жакелин је и узрок Марковог повратка у Србију. Летос су се венчали у Чачку, који је брзо постао близак нашој новој суграђанки – због породице, пријатеља, људи које свакодневно упознаје, али и самог града. Још се навикава на много тога…
СРБИЈА – ЗЕМЉА ЗЕЛЕНИЛА
Дуг пут је Жакелин водио до Србије и Чачка, о којима није знала баш ништа, док није упознала Марка. Живот у Србији јој се одмах допао, иако се много разликује од оног у родној Колумбији.
– Где год да кренем, природа је прелепа. Има доста зеленила, не само у околини, већ и у самом граду. Видим да је све чисто и то ми се веома допада. Србија је врло привлачна за једног туристу, али за емигранта је, ипак, мало другачије. Јер, кад оставиш све оно што си до тада имао у својој домовини и дођеш у потпуно нову средину – није лако! Као да сваког дана у мени умире нешто што познајем, са чим сам живела, а почиње нешто друго, што прихваташ полако као нови део себе. Због тога ми је веома важна подршка људи, које сам упознала у Чачку. Имам срећу што ми је свекрва Мира попут рођене мајке. Као своју су ме прихватили цела породица мог супруга и сви његови пријатељи. Све то ми веома много значи, тако да ми процес прилагођавања, за ових пет месеци колико сам у Чачку, није био толико трауматичан, колико сам мислила да ће бити – искрено прича Жаки, како је овде сви зову.
Успела је да упозна и околину града, а посебно воли када оду код Марковог пријатеља, који живи на Топаловом брду, са кога види цео град. Наравно, не заборавља ни Мораву, поред које воли да шета са супругом. Били су и Овчар Бањи, посетили неколико манастира, који су на њу оставили посебан утисак.
КОЛУМБИЈА – СПОЈ МАГИЈЕ И РЕАЛИЗМА
Из домовине јој највише недостају неке намирнице које су код нас потпуно непознате, попут врсте зелених банана, које се користе као поврће:
– Код нас се много више једе пиринач, као овде хлеб. Такође, много више користимо црвено месо… На српску кухињу се полако навикавам. Хлеб, купус, прасетина и ракија су, чини ми се, обавезни свуда. Кухиња је превише традицонална. Али, свиђају ми се салате, ајвар, воћни ликери…
Каже да је у целој Латинској Америци породица веома важна и да су врло везани једни за друге. Недостаје јој породица и помало је носталгична уочи Нове године, коју први пут неће дочекати са сестрама и браћом.
– Имам велику породицу, осам сестара и три брата… Овде је другачије, углавном имате по двоје деце. То је можда и добро, јер је на неки начин и одговорност према деци – пореди земљакиња Маркеса.
– Баш као код Маркеса – у Колумбији у исти мах постоји нешто магично, али и веома реалистично. Моја земља има тешку историју, са дуготрајним ратовима… Још има много дроге, али је сада мање проблема. У новије време јача идеја развоја образовања, како би се утицало на младе људе, да се школују и баве другим пословима – објашњава она.
Своју веру у Бога одражава кроз начин живота, кроз свако осећање и поступак. Па и кроз оно што говори… Зато јој је чудно да многи људи у Србији често говоре ружне речи и псују. Схвата да је ово и културолошка разлика, али је то нешто што је врло збуњује.
СУДБОНОСНИ ОДЛАЗАК НА МАЛТУ
Иначе, родом је из града Виљависенсио, недалеко од престонице Боготе. По професији социјални радник, у Колумбији је радила у једном трговачком кол центру, који повезује клијенте из Бразила и Америке. Због тога је и желела да усаврши енглески језик. Размишљала је о Аустралији, Новом Зеланду, Ирској, али је изабрала да на неколико месеци оде на Малту, а после тога можда и да студира енглески језик.
Човек жели једно, а Бог нам даје што нам је потребно, тако објашњава ову своју судбоносну одлуку. Када је срела Марка, њен живот је отишао у другом смеру. Привукло је, каже, што је одмах имала утисак да Марко има чисто срце и да је племенит човек…
Остала је на Малти само три месеца, а када се вратила у Колумбију, схватила је колико јој тешко пада раздвојеност. Свакодневно су се чули. Тако скоро годину дана. Страховала је да ће даљина учинити своје, али јој је срце говорило друго. Молила је Бога да тако и буде. На крају је одлучила да седне у авион и дође прво до Барселоне, а онда и Француске, како би била што ближе Малти.
– Била сам на аеродрому када ме је назвао и рекао да жели да живимо заједно. Наравно, била сам изненађена и бескрајно срећна! Чим сам дошла на Малту, верили смо се. Као да је време стало, ништа се није променило од нашег последњег сусрета. Након два месеца на Малти дошли смо у Чачак и после осам дана смо се венчали. На кратко смо били у Немачкој и Црној Гори, а онда се вратили у Чачак – препричава она укратко своју љубавну причу.
Још нису сигурни да ли ће и остати да живе у Чачку. Она каже да је још рано говорити о некој даљој будућности. За сада у свом салону код куће ради третмане лица и релакс масаже за жене (на фејсбуку, инстаграму и тиктоку има страницу konceptzena). У преговорима је да почне да ради за једну међународну компанију, што би јој много значило.
Србија јој је веома лепа земља. Али, истиче, посебно су лепи људи, у сваком погледу – пријатни, гостољубиви, отворени, опуштени и дружељубиви према странцима… За Чачак каже да уопште није мали град, јер има све што је потребно за живот.
Весна Тртовић
Фото: из породичног албума саговорнице
СРПСКИ ЛЕП, АЛИ ТЕЖАК ЈЕЗИК
Полако учи српски, који јој је веома тежак, јер никакве сличности нема са шпанским. Ипак, издваја неколико посебно драгих речи, попут „љубав“ и „срце“ које изговара са много нежности. У учењу јој помаже професор Братислав Бежанић, коме дугујемо велику захвалност и за помоћ у разговорима са претходним саговорницима током овог серијала.
ПРВИ СНЕГ У ЖИВОТУ!
На питање колико је километара удаљен њен град од Боготе, Жакелин каже два и по сата, уз објашњење да они не користе просторну, већ временску одредницу за даљину.
– Колумбија је подељена на зоне, са и без падавина. Током целе године је веома слична температура, а ја сам из дела где нема много падавина. Овде сам први пут доживела снег и предиван је осећај, као и промена свих годишњих доба – примећује Жакелин.
