ТРЕБА ДА ПРОЂУ ГОДИНЕ ДА СЕ УЛОГ ВРАТИ
Пољопривредници у нашој земљи су одувек трагали за културама које ће им донети већу добит, а посебно последњих година због све изразитијих климатских промена, али и великих ценовних турбуленција на домаћем и светском тржишту. Међу препорукама добрих познавалаца прилика у домаћем аграру, и орах се врло често, заједно са лешником, налазио на листи великих узданица пољопривреде које могу донети велику добит, а као један од аргумента за његову садњу често се наводило и то што око њега нема много посла. У којој мери је гајење ораха захтевно и коликоје исплатива његова производња, разговарали смо са Чачанином Владимиром Белићем, који ово воће узгаја у Вранићима, на површини од једног хектара.
Засад ораха Владимира Белића, стар готово осам година, данас изгледа као велики парк, у коме је сваки педаљ земље добро обрађен и свако стабло овог воћа добро однеговано. Већ на први поглед се види да је засад подигнут са великом љубављу и посвећеношћу, јер је овај вредни Чачанин желео да за себе и своју породицу створи не само добар извор прихода, већ и сјајно место за активан боравак у природи. На парцели има 115 стабала, поређаних као да стоје у строју, што најбоље сведочи о томе колико се њихов власник добро старао о свакој садници. Иако обично бар десетак одсто садница калира, према речима Владимира, у његовом засаду се свака примила, јер су редовно заливане и добро неговане.
ОЗБИЉНИЈА ЗАРАДА КАД ЗАСАД ДОСТИГНЕ ПУНИ РОД
–Одлучио сам да засадим орах, јер су ми рекли да око њега има најмање посла. Врло брзо сам се уверио да то и није баш тако. Ако узмемо у обзир да се годишње обави најмање пет, шест заштитних третмана, а и трава мора редовно да се уклања, посебно у кишовитим годинама, не може се рећи да ово није захтеван посао. Много сам новца и труда уложио да бих однеговао овакав засад, али се не кајем, јер је он у одличној кондицији. Нисам дозволио да се једна једина садница искриви, обезбедио сам наводњавање, оградио парцелу… Искрено, то још увек није исплатива производња, али ће бити за десетак година, када ће овај засад достићи пуни род и давати у свакој сезони између 800 и 1.000 килограма чистог језгра ораха – објашњава наш саговорник.
Засађени ораси су почели да рађају већ у другој и трећој години, мада само симболично, тек понеки плод, прича Владимир. Испоставило се да је направио одличан избор, купио је сертификоване саднице домаће сорте „расна“, које су се добро показале у читавој Србији. Иако су у засаду местимично заступљене још три сорте, „расна“ је најбоља, јер рађа сваке године, има доста рода и плодови су јој крупни и квалитетни. За добро стање засада су, свакако, заслужне сортне карактеристике ораха и здрав садни материјал, али поред тога и примена адекватних агротехничких мера, као и добар размак, који је у овом случају по девет метара између стабала у врсти и исто толико од реда до реда, што обезбеђује одговарајуће проветравање и осунчаност засада. Када би поново садио орахе, сматра да би оставио чак и за три метра веће растојање међу њима, првенствено због бујности крошњи. Исто би одабрао сертификоване саднице „расне“, иако је сваку плаћао по 15 евра, јер без квалитетног садног материјала нема ни успешне производње.
– Прошле године сам имао 50 килограма чистог ораха, а ове дупло више. Година јесте била неповољнија, са много кише и влаге, па је претежни део засада у Србији претрпео велика оштећења због бактериозе која је довела до оштећења листа, што се пренело и на плод. Иако је мој засад ораха у доброј кондицији, и он је, због неповољних временских прилика, имао извесна оштећења, тако да је око 20 одсто плодова поцрнело. Покушавао сам да зауставим пегавост листа третирањем засада органским средствима, али то није дало неке ефекте, јер је у јуну било много кише и влаге. Да је била оптимална година, сигурно бих имао педесетак килограма више чистог ораха – објашњава Владимир.
„РАСНА“ ЈЕ ОДЛИЧАН ИЗБОР!
У Србији се орах узгаја на површини од шест до седам хиљада хектара. Више од хиљаду хектара су засади у Војводини. У протеклих неколико година, заинтересованост за садњу ораха је изненада порасла, па су широм земље ницали нови засади у којима су биле махом заступљене латералне сорте (са мањом бујношћу, али са већим бројем садница на јединичној површини), али се испоставило да су биле подложније болестима и сушењу. Многи од тих засада су данас искрчени.
Управо због тога, Белић препоручује „расну“, која се свуда одлично показала. Он, такође, напомиње да орах воли терене под нагибом и да је за подизање засада битно дубоко орање, од минимално 50 центиметара, како би саднице имале растреситу земљу око корена. Орах не треба садити поред реке због позних пролећних мразева. Сваке треће године у засад треба унети стајњак, а вештачка ђубрива се користе у свакој сезони.
Белић напомиње да је одржавање засада скупо и да треба издржати финансијски док орах не донесе пун род. Износи између 500 и 1.000 евра годишње за површину од једног хектара. Његову производњу конкретно оптерећује то што нема сопствене машине за обраду земљишта, а плаћа и крцање ораха. Крцкалице коштају од 1.000 до 5.000 авра. Ове године је изградио сушару за орахе по сопственој замисли и у њу је уложио око 2.000 евра. Прва наредна инвестиција би требало да буде набавка крцкалице, али му за то треба још времена.
Наш саговорник истиче да је пласман ораха у Србији поприлично велики проблем, јер сви који се баве његовим откупом настоје да га плате по смешно ниској цени. Док се орах на пијацама продаје за 1.000 или 1.200 динара по килограму, откупљивачи за њега нуде најчешће 700 динара.
Ораси се код нас највише троше у време слава, када нагло расте потражња за њима, док је у осталим периодима године сасвим скромна. Исплативост ове производње се везује, пре свега, за потребе кондиторске и пекарске индустрије, као највећих купаца ове врсте робе. Иако потрошња ораха у домаћинствима и није нарочито велика, чињеница је да се наше потребе за овим воћем допуњавају и увозом из Мађарске, Босне и Херцеговине, Немачке, Бугарске… Орах је, иначе, дефицитаран и на светском тржишту.
В. С.
